Жалост за Чавесом

Латиноамерички лидери одају почаст венецуеланском вођи који је повратио достојанство сиромашнима широм Латинске Америке

Латинска Америка оплакује одлазак једне од најзначајнијих фигура у савременој историји континента, док се Венецуела упоредо са данима жалости припрема за нове председничке изборе. Од њиховог исхода зависи будућност оставштине преминулог Уга Чавеса, али добрим делом и судбина јужнијег дела Новог света.

Потпредседник Николас Мадуро, а не председник парламента Диосдадо Кабељо, биће на челу Венецуеле до нових председничких избора који ће бити одржани најдуже за месец дана. Вест да се неће поступити по Уставу, већ по вољи преминулог председника, могла би да потпири размирице међу чавистима и подстакне енергичније негодовање опозиције која је током протекла три месеца упорно тражила да се тешко оболели председник прогласи неспособним за даље обављање своје функције како би се прекинуло са вакуумом на власти.

Мадуро је, међутим, преузео на себе све одлуке у вези са данима жалости (седам дана) – мимоход у војној академији где је пренето тело Уга Чавеса и дочек државника који стижу из целе Америке. Долазак званичника из целог света, практично глобални самит у Каракасу, бившем возачу аутобуса, потом синдикалисти, па министру спољних послова, донеће додатни рејтинг на предстојећим председничким изборима.

Иако је Мадуро наредио излазак војних снага на улице Каракаса, како би се „поштовао ред и мир у данима седмодневне жалости”, нема разлога да се поверује гласинама о наводним немирима. Гласине побијају и латиноамерички извештачи са места догађаја који сведоче о уплаканој маси света на улицама Каракаса. Чак је и Енрике Каприлес (40), вођа уједињене опозиције, који ће се по други пут кандидовати за председника на предстојећим изборима, позвао Венецуеланце на мирно одавање поште и јединство.

По Уставу, у случају смрти шефа државе, председник парламента преузима његову функцију до избора, али је у овом тренутку неко очигледно проценио да је Чавесов изабраник сигурнија опција за наставак пута који је пре 14 година отпочео преминули лидер.

Тело Чавеса је јуче пренето у просторије Војне академије, где ће се одавати пошта лидеру који је повратио достојанство сиромашнима широм Латинске Америке. Кристина Киршнер, председница Аргентине, већ јуче ујутру је стигла у Каракас, а у њеној земљи проглашена је тродневна жалост. За њом је дошао и челник Боливије Ево Моралес, који је двапут у време болести путовао у Хавану и Каракас, али није успео да уђе у собу где је лежао његов пријатељ. Стижу и остали латиноамерички лидери: председница Бразила Дилма Русеф, скромни председник Уругваја Пепе Мухика и лидер Никарагве Данијел Ортега који се пред Никарагванцима заклео да ће наставити Чавесовим путем. Али и јужноамерички државници који не припадају левом блоку са великим поштовањем одају пошту лидеру који је сањао о будућности и „сједињеним социјалистичким латиноамеричким државама”. У Чилеу, где је на власти партија десног центра, такође је проглашена тродневна жалост.

Ожалошћена је и Куба. Чавес је био најближи са Фиделом Кастром (86), сматрао га је за свог духовног оца, бодрио га када је оболели вођа кубанске револуције пао у кревет, а десило се, ето, да браћа Кастро надживе свог наследника. Од 2001. Куби је по суперповлашћеним ценама из Венецуеле испоручена нафта у вредности од две и по милијарде долара, а трговински споразум Алба (на шпанском скраћеница значи – зора) проширио се у међувремену на Боливију, Никарагву и неке мање карипске земље.

Данас лидери из Хаване поручују да је преминули Чавес, који је тек пре две недеље, свестан да је крај близу, решио да га пренесу у Каракас, подједнако „и Венецуеланац и Кубанац”.

Одлазак Чавеса уноси несигурност у енергетску будућност региона па би за ове земље било најпогодније да Чавеса на месту председника замени управо Николас Мадуро, као гарант солидарности са блиским левичарским владама.

Наставак чавизма свакако не би пријао „Великом северном брату” који је за 14 година, откако је Чавес на власти, изгубио свој утицај у региону. Дан уочи смрти председника, Мадуро је оптужио опозицију да шурује са „империјалистима”, а двојицу дипломата из Америчке амбасаде у Каракасу протерао у Вашингтон.

САД су, упркос лошим политичким односима, највећи трговински партнер Венецуеле, из које у америчке рафинерије отиче 1,2 милиона барела нафте дневно. Уколико би се Венецуела дестабилизовала, а нафта престала да пристиже, то би пољуљало и енергетску стабилност САД.

Са друге стране, Каракасу је преко потребан свеж новац, како би модернизовала национализована нафтна постројења, ублажила несташице и девалвацију и наставила са социјалним програмима. Сиротиња, од које је Чавес направио митологију и која му је безрезервно веровала, неће бити много стрпљива са новим председником, ма ко да је он, ако не настави Чавесовим путем.

Политика електронско издање