Светиње без верника и Светаца

24. април 2010.-У Сплиту међу преосталим православним Србима, који заобилазе своју цркву. Свештеницима замерају – од расипања црквене имовине до чудних обреда

Једна од уских калдрмисаних улица између зидина Диоклецијанове палате води до цркве Светог Саве, усамљеног православног храма међу тридесетак католичких, колико их је после рата подигнуто широм Сплита. У малој припрати, на дрвеној клупици, поседали верници, чекају свој ред на молитиву. Сви одреда – католици.
Само у последње две године 10.000 их је потражило спас баш овде. У црквеним књигама толико је исписаних имена, пореклом из целе Хрватске. Мало се које понавља.


– Одувек је у Далмацији православље неговало потиснуте обичаје, скоро па паганске, за разлику од наше цркве. Ваши су свештеници “староверци”. Зато се њима и обраћам за помоћ, молитвом – шапуће католикиња док врти своју бројаницу, погнуте главе.
Чека да је прими млађи поп, али би више волела код старог оца Николе Шкорића. Он, међутим, прима само уторком и четвртком.

Бајање
Унутра, пред иконостасом – брачни пар. Ређа своје проблеме, упола гласа, да их не чују остали несрећници. Од њих их дели пет метара и стаклена врата. Испред њих ретко стоје Срби.
– Нико од наших неће у цркву. Много су се у њу разочарали – прича Момчило Русић, председник Већа српске националне мањине. – Православци су од цркве дигли руке, нарочито од када је отишао поп Зорица. Не моле се више богу у храму, већ свако код своје куће. Нема више ни веронауке, а у цркву Свети Сава улазе само католици.
Замерају Срби поповима свашта – од расипања црквене имовине па до обреда који нису у сагласју са канонима.
– Чудне се молитве овде изговарају. Посипа се со преко рамена верника, говоре неке чудне мантре… – наставља Русић. – Зато смо се и обраћали писмима владики. Молили га да то спречи и врати православље свом народу.
У црквици репортере “Новости” дочекује – мук. Млади поп разуме бригу своје парохије, али остаје без коментара.
– Сва питања морате поставити владики – каже љубазно.
А око њега зидине великог светосавског храма. Темељи стари пола века, зидови подигнути, незавршени.
– Ето, овај је храм требало да буде највећи у региону. Грандиозно замишљен, никад изграђен… – млади поп успут показује колосалне улазе у самом срцу старог Сплита.

Заборав
И у просторијама Српског културног друштва “Просвјета” чују се сличне приче. Највише је замерки, како на свој рачун, тако и на незаинтересованост оних “тамо далеко”.
– Порта се напуни само за Божић и Ускрс. Осталим је данима празна – примећује и Милош Шербо. – Народ одавно већ није у слози.
У овом друштву, где се окупљају готово сви пунолетни православци Сплита, махом нижу исте проблеме. Немају посла, пара никад довољно, родбина их се сети махом лети… Али, највише их боли – заборав. И то онај духовни, пастирски.
– Уместо да нас попови воде кроз све те несреће, да нам дају путоказ и пример, они нам окрећу леђа – причају овдашњи Срби. – Продају имања наших цркава. Молитве служе за новац. Чак су и нас избацили из свог пословног простора, да би га издавали за још више куна. Уосталом, куда да нас води поп, који се на бирачком списку не изјашњава ни као Србин ни као православац?
У “Просвјети” имају замерки и на начин на који Далматинска епархија води посао. Кажу, црквени одбори, који контролишу финансијке токове цркве, укинути су (привремено) још 1999. године. Од тада, упркос захтевима српске мањине да се њихов рад, обавезан по црквеном уставу, обнови – остају неуслишени. Слична се прича чује и у Задру. И овде преостали Срби на адресе својих пастира нижу оптужбе. У мантијама виде менаџерска одела.

Празнина
И друге су православне светиње око Сплита напуштене. У њих залазе само кључари. Обиђу, почисте, провере је ли све у реду. Годинама у њима не горе свеће и не мирише тамјан.
– Ова је црква празна од рата – каже Љубо Шушак, који чува најстарију православну цркву у Залеђу. У порти црквице, смештене на крају села Дицмо, православно гробље. И камена гробница Константина Вучковића, велетрговца житом, ктитора, задужбинара овдашњих Срба. Обиђу га само случајни путници.
– Кров је миниран 1992. Срби похапшени, неки су побегли, неки су покојни – прича Шушак. – Оно мало преосталих сакупило је неку цркавицу и заједно уложили у обнову цркве. Иронија је и да смо је под кров дигли на Дан Републике 1997. Сад је ко нова, али још није добила благослов од владике. Чекамо га дуже од деценије…
Од једва 5.000 преосталих Срба на прсте се могу побројати они који још верују у боље сутра. И који се за то сутра још моле под православним крововима.

ВЛАДИКА ДАЛМАТИНСКИ ФОТИЈЕ О ПРИМЕДБАМА
На примедбе православних верника у Хрватској владика далматински Фотије у телефонском разговору за “Новости” одговара:
* Замерке православном свештенству у нашој епархији углавном упућују људи који нису превише добронамерни. Хтели ми то да прихватимо или не, и даље црква има своје противнике, који не прихватају цркву било због тога што су некада били комунисти, или зато што немају вере. Ти људи углавном желе да владају црквом и њеном имовином.
* Католици у православној цркви:
– Истина је да у наше цркве долазе и римокатолици. И то не само у Сплиту, већ и у Задру и у Шибенику и у наше манастире. То је одувек била традиција и они нашу веру називају “старом виром”. Они кажу да им православне молитве помажу и ми то подржавамо.
* Бајање:
– Никада до мене није дошао конкретан доказ који поткрепљује приче да се наши свештеници моле супротно канонима и ономе што пише у црквеним књигама. Било је, додуше, примера где народ доноси делове гардеробе, па чак и ланце за стоку да би их благословили наши свештеници, али нико није радио ништа што није у складу са православљем. Бар не да ја то знам.
* Имовина цркве:
– Истина је да је продато имање у Сињу, али је то урађено за одређену надокнаду цркви и по црквеним процедурама. А то је урађено зато што је према урбанистичком плану предвиђено да туда прође пут.
* Црквени одбори:
– Црквени устав заиста прописује обавезу формирања црквених одбора, али њих морају да чине само људи који су подобни. То морају да буду верници, достојанствени и часни људи. Уколико нема таквих, нема ни разлога да се формирају одбори. То је на свештенству да одлучи. Тамо где постоје, формира се и одбор. А црквени устав свакако не дозвољава да у те одборе улази било ко, јер то такође није у складу са црквом.

ПАРКИНГ УМЕСТО ЦРКВЕ
У оближњем Сињу још једна заборављена светиња. Пола црквеног дворишта продато за градски паркинг. Од 1.000 квадрата, 462 је отишло у неповрат, а још 28 комшији за гаражу.
– Писали смо и Синоду Српске православне цркве – кажу аутори писма из Сиња. – Али ником ништа. На преписци је све и остало. А наша се дедовина све брже топи.
Ови су зидови јесенас окречени, а на њима су пре неки дан осванули проусташки графити, међу којима и “Србе на врбе”. Величанствена, бела, али истовремено усамљена црква подсећа на судбину својих верника. Већ двадесет пуних година у њој није одржана служба. Око 1.000 православаца из овог краја моли се у селу Врлика. Тамо још црква није затворила врата.

Извор: ВЕЧЕРЊЕ НОВОСТИ