Свети Климент епископ римски

У славном и великом древном граду Риму живљаше један чувен и високородни човек, по имену Фауст, пореклом од рода древних царева римских. Жена му Матидија такође бијаше од царског рода, рођака римских царева Аугуста и Тиберија. (1) Обоје они бијаху незнабошци и клањаху се идолима. Они добише најприје два сина близанца, једном дају име Фаустин а другоме Фаустијан; потом им се роди трећи син, коме наденуше име Климент.

Фауст имаше брата, који бијаше зао и бестидан блудник. Видевши изванредну лепоту Матидијину, он се занесе њоме и стане је наводити на гријех. Али она, врло чедна и честита, не хте изневерити свог мужа и осрамотити достојанство свог царског рода.

Зато се на све могуће начине стараше да отклони од себе овог блудника. Не желећи га јавно излагати руглу, она никому не каза о томе, па ни свом мужу, да се не пронесе рђав глас о њима и не осрамоти дом њихов. Међутим, овај бесомучник дуго времена наваљиваше на њу молбама и претњама да пристане на његову нечисту жељу. Матидија, видећи да се од овог напасника може избавити једино ако му се склони с очију, реши се на следећу ствар.

Једног дана она рече свом мужу: Прошле ноћи видех диван сан, господине мој: видех часног и старог човека, као да је један од богова, и он ми говораше: Ако ти и два близанца твоја не отпутујете из Рима на десет година, онда ћеш заједно с њима умрети од изненадне и погубне смрти. – Чувши то, Фауст се уплаши. И после дугог размишљања о томе, он донесе одлуку да жену и два сина пусти из Рима на десет година, расуђујући овако: ˝Боље је да мила супруга моја с децом буде жива, макар и у туђој земљи, неголи да овде ускоро умре изненадном смрћу˝. – Стога он спреми лађу, напуни је свим потребним намирницама, па испрати у Атину жену своју Матидију с два сина близанца, и с много робова и робиња, и с много блага. Притом нареди Матидији да у Атини оба сина да на изучавање грчке мудрости. Тако се они растану неисказано тужни и с много суза. Матидија с два сина отпутова лађом, а Фауст с млађим сином Климентом остане у Риму.

За време Матидијине пловидбе морем, након неколико дана настане страховита бура на мору; валови и ветар захватише лађу и однесоше је у непознат крај, и у поноћи се лађа разби, и сви потонуше. Матидија, ношена бурним валовима, би избачена на камен једног острва, недалеко од Асијске покрајине.(2) И неутешно ридаше због потонуле деце своје, и хтеде се од горког јада и у море бацити. Али људи тога краја, видевши је где нага страховито кука и нариче, сажалише се на њу, па је узеше у свој град и оденуше. Неке пак гостољубиве жене дођоше к њој и стадоше је тешити у њеном болу. Свака од њих причаше јој своје злосретне доживљаје, и својим саучешћем олакшаше јој донекле тугу. Једна од њих исприча јој овако: ˝Мој муж бијаше морнар; још као врло млад он се утопи у мору, и ја остадох млада удовица. Многи су хтели да се ожене мноме, али ја, волећи свог мужа и после његове смрти, решим остати удовица. Ако дакле хоћеш, хајде мојој кући да заједно живимо; обе ћемо радити, и својим ћемо се рукама издржавати˝. – Матидија пристане на њен предлог, настани се у њеном дому; и радећи својим рукама, зарађиваше себи храну. И у таквом сиромаштву проведе она двадесет четири године. Деца пак Матидијина, Фаустин и Фаустијан, при бродолому, по Божјем промислу, такође остадоше живи: јер њих избачене на обалу угледаше морски разбојници који се тамо задесише, узеше их у своју лађу, одвезоше у Кесарију Стратонијску,(3) и тамо продадоше једној жени, којој бијаше име Јуста. Она их одгоји, и даде их на школовање. Они изучише разне незнабожачке науке. Но затим чувши еванђеоску проповед о Христу, они примише свето крштење, и следоваху апостолу Петру.

Међутим, отац њихов Фауст, живећи у Риму с Климентом и не знајући ништа каква је несрећа задесила његову жену и децу, после годину дана посла неке робове своје у Атину да сазнају како живе његова супруга и деца; посла по њима и многе ствари. Али, ови се робови његови не вратише. Треће године Фауст, немајући никакве вести о жени и деци својој, веома се растужи, па посла у Атину друге робове своје с потребним стварима. Дошавши тамо они никог не нађоше, и четврте се године вратише и известе Фауста да они никако нису могли пронаћи његову госпођу у Атини, јер нико о њој тамо чак ни чуо није, нити јој се могло ући у траг, пошто они никог од својих не нађоше.

Чувши то, Фауст се још више ожалости, и стаде горко плакати. И обиђе он у Римској покрајини све приморске градове и пристаништа, распитујући морнаре за своју супругу и децу. Али ни од кога ништа не сазнаше. Затим он направи лађу, узме са собом неколико робова и нешто блага, па крену сам да тражи своју супругу и милу децу, а најмлађег сина Климента остави с верним робовима дома да се учи књизи. И обиђе он скоро сав свет, и по мору и по суху, тражећи своје миле, и не нађе их. Најзад, сав очајан он утону у дубоку тугу, и не хте чак ни кући се вратити, сматрајући да није у реду наслађивати се добрима овог света без омиљене супруге своје, према којој је гајио велику љубав због чедности њене. Одрекавши се, дакле, сваке почасти и славе овог света, он се потуцаше по туђим земљама као просјак, не говорећи ником о себи ко је.

Међутим, дечак Климент постане зрео човек, и бијаше одлично изучио све филозофске науке. Но њега свагда тишташе то што нема ни оца ни мајке. А већ бијаше прошло двадесет четири године откако мати његова отиђе од куће, и двадесет година откако отац његов исчезне. Изгубивши наду да су живи, он туговаше за њима као да су мртви. Уједно с тим он помишљаше и на своју смрт, пошто је добро знао да мора умријети, али није знао где ће се после смрти наћи, и има ли неки други живот иза овог краткотрајног живота, или нема. Размишљајући о томе, он стално бијаше плачан, и не хтеде се утешити никаквим сластима и радостима овога света; и свагда бијаше снужден и невесео, и уздисаше из дна душе.

У то време, чувши о доласку Христовом у свет, Климент се стаде трудити тачно обавестити о томе. И догоди му се да ступи у разговор с једним благоразумним човеком, који му исприча да је Син Божји дошао у Јудеју, дарујући живот вечни свима који испуњавају вољу Оца Његова који Га је послао. Чувши то, Климент се запали неисказаном жељом да што подробније сазна о Христу и о целом учењу Његовом. Због тога он одлучи отићи у Јудеју, у којој се ширише Христова благовест. И оставивши кућу своју и велико имање, он узме са собом верне робове и велику количину злата, седне на лађу, и отплови к Јудејској земљи. Но за време буре која их снађе на мору, он би ветром занесен у Александрију, и тамо нађе апостола Варнаву, чије учење о Христу он саслуша с уживањем. Затим он отплови у Кесарију Стратонијску, и нађе светог апостола Петра. Примивши од њега свето крштење, Климент следоваше њему с осталим ученицима, међу којима бијаху и два брата његова, близанци Фаустин и Фаустијан. Али Климент не препозна њих, нити они њега, пошто су били веома мали када су се растали, и не памтише један другога. Апостол пак Петар, полазећи у Сирију, посла испред себе Фаустина и Фаустијана, а Климента остави код себе, и заједно с њим седне у лађу и крену морем. За време пловидбе апостол упита Климента о пореклу његовом. Климент му онда подробно исприча каквог је порекла, и како мати његова због некаквог сна отпутова из Рима с два мала детета, а како и отац његов, пошто прођу четири године, крену у свет да их тражи, и не врати се. Притом Климент напомену и то, да је већ двадесет година како ништа не зна о својим родитељима и браћи, и сматра их мртвима.

Ово казивање потресе светог апостола Петра. И у то време, по промислу Божјем, лађа пристаде уз неко острво, на коме се налазише мати Климентова Матидија. Тада неки изађоше из лађе у град купити намирнице; изађе и апостол Петар, а Климент остане на лађи. Ишавши у град, свети апостол угледа крај градских врата старицу где седи и проси милостињу. То бијаше Матидија, која се због слабости није више могла хранити радом својих руку, и стога просише милостињу, како би прехранила себе и другу старицу која је бијаше примила у кућу своју и која је болесна лежала код куће. Угледавши Матидију, свети апостол сазнаде духом да је она странкиња, и упиташе је за порекло њено. Уздахнувши дубоко, Матидија се расплака и рече: О, тешко мени странкињи! Јер у свету нема бедније и несретније жене од мене. – Апостол Петар, видевши је тако тешко ојађену и уплакану, стаде је брижно распитивати, ко је она и одакле је. И из разговора с њом он познаше да је она мајка Климентова, и стаде је тешити, говорећи јој: Ја знам најмлађег сина твог Климента; он се сад налази у овом крају. – А Матидија, чувши за сина свог, изгуби се од запрепаштења и радости, и постаде као мртва. – Но свети апостол је узе за руку и подиже са земље, и нареди јој поћи за њим на лађу, говорећи јој: Не тугуј, старице, јер ћеш одмах сазнати све о сину свому.

Док они иђаху к лађи, изађе им у сусрет Климент, и угледавши жену где иде за светим апостолом Петром, зачуди се. А она, загледавши се у Климента, који је по цртама лица јако личио на оца, упита светог Петра: Није ли то Климент, син мој? – Апостол одговори: Он је. – Матидија се обеси око врата Клименту, и заплака. А Климент, не знајући ко је та жена и због чега плаче, стане је одгуривати од себе. Тада му свети апостол рече: Не одгуруј чедо ону која те родила. – Чувши то, Климент се расплака и падне к ногама њеним, љубећи је и плачући. И обузме их велика радост што се нађоше и познаше. Свети Петар помоли се за њу Господу и исцели јој руке. А она замоли апостола да исцели старицу њену код које становаше. Свети апостол уђе у њену кућу и исцели је од болести; Климент пак даде јој хиљаду драхми(4) за прехрану своје мајке. Затим, узевши мајку заједно са исцељеном старицом, одведе их на лађу, и лађа крене. Путем Матидија упита сина за мужа свог Фауста, и чувши да је он пре двадесет година кренуо у свет тражећи њу и отада нема никакве вести о њему, плакаше горко за њим као за умрлим, не надајући се да ће га видети жива. Стигавши пак у Антадрос, (5) они сиђоше с лађе и продужише пут сувим. Дошавши у Лаодикију, њих сретну Фаустин и Фаустијан, који пре њих бијаху стигли тамо. Они упиташе Климента: Ко је та жена странкиња што је поред вас с другом старицом? – Климент одговори: Моја мајка коју пронађох у туђини. – И стаде им причати редом, колико се времена није видео с мајком и како је она отишла од куће с два близанца.

Чувши то, њима би јасно да је Климент брат њихов, и та жена – мајка њихова. И расплакавши се од радости, они ускликнуше: Уистину је ово мајка наша Матидија, а ти брат наш Климент, јер ми и јесмо близанци Фаустин и Фаустијан који с мајком напустисмо Рим.

Рекавши то они се обесише један другоме о врат, и плакаше много и с љубављу целиваху један другога. Призор бијаше дирљив: мајка се радује деци коју неочекивано пронађе здраве, и они причаху како их је промисао Божји спасио од потопљења, и сви радосни славе Бога. Само им једна туга тиштише душу: туга што ништа не знају о оцу свом. Затим они молише светог апостола Петра да крсти њихову мајку. И сутрадан у свитање они одоше на море, и свети апостол у прикривеном месту крсти Матидију и њену старицу у име Оца и Сина и Светога Духа, и одаславши је са синовима испред себе у стан, сам оде другим путем.

И гле, на путу стајаше благонаклони муж, са седом брадом, бедно одевен, и он очекиваше апостола Петра. Када свети апостол наиђе, благонаклони муж га с поштовањем поздрави и рече: Видим да си човек странац и не прост, јер само лице твоје показује да си благоразуман; стога желим мало поразговарати с тобом. – Апостол на то рече: Говори, господине, шта желиш. – И стане тај човек говорити овако. Ја те данас видех у прикривеном месту на обали где се молиш, и загледавши неприметно ја се склоних, и причеках те овде мало, желећи ти рећи ово: узалуд се трудите молећи се Богу, јер нема никаквог Бога ни на небу ни на земљи, и нема никаквог промисла Божјег о нама, него све у свету овом бива случајно. Стога не обмањујте себе узносећи молитве Богу кога нема.

Чувши овако расуђивање, свети Петар му рече: На основу чега ти мислиш да све бива случајно, а не по Божјем уређењу и промислу, и чиме ћеш доказати да нема Бога? Ако нема Бога, ко је онда створио небо и украсио га звездама? Ко је створио земљу и украсио је цвећем? – А човек тај, уздахнувши из дубине срца, одговори: Знам ја, господине, помало астрономију, а боговима тако усрдно служим као нико други. И увидех ја да је све и сво обмана, и нема никаквог Бога. Јер када би на небу био некакав Бог, он би чуо уздахе оних што плачу, и обратио би пажњу на молитве оних што се моле, погледао би на патње срца које изнемогава од туге. Но пошто нема онога који би чуо и утешио у невољама, онда из тога закључујем да нема Бога. Када би било Бога, он би чуо мене који се у јаду срца молим и плачем, јер ето, господине мој, ја се двадесет година и више налазих у горкој муци, и како сам се много молио свим боговима! Како сам им много жртава приносио! Како сам много суза и ридања пролио! И ни један ме од богова не чу, и сав труд мој би узалуд. – На то му свети апостол рече: Ти зато ниси толико времена услишен што си се молио многим боговима, ништавним и лажним, а не Јединоме, Истинитоме Богу, у којега ми верујемо и молимо му се.

Тако разговарајући дуго с тим човеком и препирући се о Богу, свети апостол Петар познаде по казивању његовом да је то Фауст, отац Климентов и браће његове, а муж Матидије, и рече му: Будеш ли поверовао у Јединог, Истинитог Бога који је створио небо и земљу, онда ћеш одмах видети читаве и здраве и жену и децу своју. – А он на то одговори: Е, хоће ли жена моја с децом устати из мртвих? Јер сам по звездама сазнао, и од премудрог астролога Анувиона се уверио, да су се и жена моја и деца удавили у мору.

Тада апостол Петар одведе Фауста у свој стан. Када Фауст уђе тамо и угледа Матидију, он се запрепасти, и нетремице је проматрајући с чуђењем ћуташе. Затим рече: Какво ће чудо ово бити? Кога сада видим? – И пришавши поближе он кликну: Заиста је ово моја мила супруга! И тог трена обоје од изненадне радости клонуше толико, да ни речи не могаху проговорити, јер и Матидија познаде свог мужа. А када затим она једва дође себи, рече: О, мили мој Фаусте! Како си се појавио жив, када смо ми чули да си умро?

Тада настане велика радост за све, и од радости велике плач, јер и супружници препознаху један другог, и деца препознаху своје родитеље; и грлећи се плакаху, и весељаху се, и благодарише Богу. И сви који се тамо нађоше, видевши њихов сусрет после дугог растанка, расплакаше се и благодарише Богу. А Фауст, бацивши се к ногама светом апостолу, мољаше га да га крсти, јер искрено поверова у Јединог Бога. А кад би крштен, он са сузама узношаше благодарне молитве Богу. Затим сви отидоше одатле у Антиохију.

Када они у Антиохији учише вери у Христа, игемон Антиохијски дознаде све о Фаусту, његовој жени и деци, о њиховом царском пореклу, као и о томе што су доживели, и одмах пошаље веснике у Рим и обавести цара о свему. Цар нареди игемону да што пре с великом чашћу отпреми у Рим Фауста и његову породицу. И када то би извршено, цар се радоваше њиховом повратку. А када сазнаше што им се све догодило, он плакаше дуго. И тог дана цар приреди гозбу у њихову част, и указа им велико поштовање. Наредног пак дана даде им велика имања, и робове и робиње. И бијаху они у великом поштовању код свију. А живљаху они веома побожно, чинећи велике милостиње убогима. И пошто тако дуго поживеше, разделивши све невољнима, Фауст и Матидија у дубокој старости отиђу к Господу.

Деца пак њихова, када свети апостол Петар дође у Рим, подвизаваху се апостолском учењу. Нарочито блажени Климент бијаше нераздвојни ученик Петров, и судионик у свим његовим путовањима и напорима, и трпљењима за Христа, и проповедник учења Христова. Зато га апостол постави за епископа пре свог распећа, које он доживи од Нерона.(6) После смрти апостола Петра и Павла, а за њима епископа Лина,(7) па за овим и епископа Анаклета,(8) Климент у Риму управљаше мудро лађом Цркве Христове,(9) усред буре коју тада ствараху мучитељи, и пасоше стадо Христово с великим трудом и трпљењем, са свих страна опкољен љутим гонитељима као разјареним лавовима и крвожедним вуцима, који траже прождирати и уништити Христову веру. Налазећи се у таквој опасности, он не престаје старати се с највећом ревношћу и о спасењу душа људских, и обрати к Христу много неверних, не само из проста народа, него и с царског двора племените и великаше, међу којима бијаше и неки великаш Сисиније, и не мало њих из рода цара Нерве.(10) Својом проповеди свети Климент једном на Васкрс обрати к Христу четири стотине двадесет четири лица високог рода и све их крсти. Домицилу, сестричну своју, која бијаше заручена Аврелијаном, сином првог великаша римског, он посвети на чување девичанства. Осим тога, он раздели Рим између седам брзописаца да описују страдања светих мученика које тада убијаху за Христа.

И када се учењем његовим и трудом, и чудесним делима његовим и врлинским животом стаде Црква Христова увечавати, тада мрзитељ хршћанске вере комит Торкутијан,(11) видевши безбројно мноштво оних који су под утицајем Климента поверовали у Христа, подстиче неке из народа да се дигну против Климента и против Хришћана. И настане у народу метеж и узбуна; побуњеници дођу код епарха града Маметрину и стадоше викати против Климента, говорећи: Докад ће он понижавати богове наше? – Други пак, бранећи Климента, говораху: Какво је зло учинио тај човек? Или какво добро дело он није учинио? Свакога болесника који је дошао к њему он је исцелио; сваког ожалошћеног који је отишао к њему он је утешио; никад никоме није учинио зло, него је свима учинио много добра. – Међутим остали, распаљени духом зла, викаху: Све то он чини помоћу враџбина, и служење боговима нашим искорењује. Он Зеуса не назива богом; Херкула, нашег покровитеља, назива духом нечистим; за часну Афродиту вели да је блудница; за велику Весту каже да је треба спалити, такође и Атину и Артемиду и Хермеса; Кроноса пак и Ареја хули; уопште, све богове наше и храмове њихове он непрестано срамоти и осуђује. Стога нека он или принесе боговима жртву, или нека буде уништен.

Тада епарх Мамертим, под утицајем метежа и узбуне међу грађанима, нареди да светог Климента доведу к њему. И стане му говорити: Ти си пореклом високог рода, како о теби сведоче сви грађани Рима, али си пао у заблуду, па због тога не могу да те трпе и ћуте; неизвесно је каквог Бога ти поштујеш, некаквог новог названог Христом, противно боговима нашим. Стога је теби потребно, да оставиш сваку заблуду и обману и да се поклониш боговима којима се ми клањамо. – Свети Климент одговори: Молим твоје доброумље, послушај мене, а не безумне речи грубе светиње која низашто устаје на мене; јер, премда многи пси лају на нас, ипак нам не могу отети оно што ми јесмо: јер ми смо људи разумни и паметни, а они су пси без разума који лају на добру ствар; метеж и побуне одувек су долазили од неразумне и неодгојене гомиле. Стога им нареди да најпре умукну, па кад настане тишина нека говори човек разуман о важном делу спасења, и нека укаже на истинитог Бога, коме се треба с вером клањати.

То и много друго говораше светитељ, и епарх не нађе у њему никакве кривице, стога и посла цару Трајану (12) извештај, да је на Климента устао народ због богова, мада нема веродостојног сведочанства да је он крив. Цар Трајан одговори епарху да Климент мора или принети жртву боговима, или бити послан на заточење у пусто место Понт близу Херсонеса. (13) Добивши такав одговор од цара, епарх Мамертин се ожалости због Климента, и молише га да не изабере себи добровољно прогонство. Светитељ увераваше епарха да се он прогонства не боји, већ га, напротив, воли и веома жели. У ријечима светог Климента бијаше таква сила благодати, коју Бог даде њему, да епарх, ганут његовим речима, заплака и рече: Бог, коме ти свим срцем служиш, нека ти помогне у изгнанству том, на које си осуђен. – И спремивши лађу и све што бијаше потребно светитељу, он га отпусти.

Са светим Климентом кренуше у заточење и многи благочестиви хришћани, волећи више да са својим пастиром пате у прогонству него без њега живети на слободи. А кад светитељ стиже у место заточења, он затече тамо више од две хиљаде хришћана, осуђених на клесање камена у тамошњим горама. На исти посао би одређен и свети Климент. Хришћани, угледавши светог Климента, сви му једнодушно приступише са сузама и тугом, говорећи: Помоли се за нас, светитељу, да постанемо достојни обећања Христових. – Светитељ на то рече: Нисам достојан такве благодати Господа мога, који ме удостоји бити судиоником венца вашега.

И радећи с њима свети Климент их тешише и изграђиваше својим корисним саветима. А када дозна од њих да веома оскудевају у води, и да на леђима доносе себи воду са шест потркалишта даљине, свети Климент им рече: ˝Помолимо се Господу нашем Исусу Христу, да исповедницима својим отвори извор живе воде, као што отвори жедном Израелу у пустињи, када удари камен и потече вода, да бисмо се, добивши такву благодат Његову, радовали˝. – И стану се молити. По завршеној молитви свети Климент угледа јагње где стоји на једном месту и подиже десну ногу, као показујући место. Светитељу би јасно да је то Господ који се јавио, а кога нико не види само он, и оде на то место, те рече: У име Оца и Сина И Светога Духа, копајте на овом месту. – И сви, ставши унаоколо, почеше мотикама копати, али ништа не успеше, пошто не погодише место на коме је јагње стајало. После тога свети Климент узме малу мотику и почне копати на оном месту где је стајала Јагњетова нога, и одмах избије извор воде веома чисте и укусне, и из извора створи се река. Томе се сви обрадоваше, а свети Климент рече: ˝Потоци веселе град Божји˝ (Пс. 45, 5).

Глас о овом чуду пронесе се по целом крају оном, и стану се слевати тамо људи из свих околних градова и села, да виде реку која се неочекивано и чудесно указала на молитве светитељеве, а и да чују учење његово. И многи вероваху у Христа, и крстише их свети Климент у тој води. А незнабожног народа се толико слеваше к светитељу, и толико се обраћаше к Христу, да се сваки дан крстише по пет стотина душа и више. За једну годину толико се увећа број верних, да седамдесет пет цркава бијаше подигнуто. И срушени бијаше сви идоли, и споменици њихови, и разорени сви идолски храмови у свој земљи оној, пошто сви житељи примише хришћанску веру.

Цар Трајан, сазнавши да је у Херсонесу безброј људи поверовало у Христа, одмах посла тамо једног достојанственика, по имену Афидијана. Чим стиже тамо, Афидијан многе хришћане многим мукама умори. Али затим када виде да сви с радошћу хитају на мучење за Христа, он не хте више мучити народ, већ се свим силама стараше да једино Климента примора принети жртву. Међутим, када увиде да је Климент непоколебљив у вери и чврсто стоји за Господа Христа, нареди да га ставе у чамац, одвезу насред мора и тамо, с каменом око врата баце у дубину морску и утопе, како хришћани не би нашли тело његово. Док се то пак обављаше, верни стајаху на обали и силно плакаху и ридаху за светитељем. Потом два највернија ученика његова, Корнилије и Фиб, рекоше свим хришћанима: ˝Помолимо се сви једнодушно, да нам Господ покаже часно тело Свог мученика˝. – А када се народ молише, море се повуче од обале за три потркалишта, и људи, као некад Израел у Црвеном Мору, ходаше по сувом и нађоше мраморну грађевину у виду цркве Божје, и у њој тело светитељево, и крај тела камен с којим светитељ би потопљен. Када пак верни хтедоше узети оданде часно тело мученика, онда би откривење споменутим ученицима, да тело светитељево оставе ту, јер ће се сваке године у спомен његов море повлачити од обале за седам дана, дајући на тај начин пут онима који желе доћи и поклонити се светом телу мучениковом. И биваше тако кроз многе и многе године, почевши од царовања Трајана па све до царовања Никифора, цара грчког. (14) А тамо се молитвама светитељевим збиваху и друга многа неисказана чудеса, јер Господ прослављаше угодника Свог.

Једне године, када море у спомен светитеља повуче у обичајно време и много народа дође к светим моштима на поклоњење, догоди се да једно мало дете остаде у цркви, јер родитељи његови при одласку из цркве заборавише њега. У то време море се почне враћати на своје место и покривати цркву, и сви хитаху да се што пре удаље да их море не покрије; хитаху и родитељи детета осталог у цркви, држећи да је дете њихово изашло раније с људима из цркве. Осврћући се на све стране и тражећи га међу народом, они га не нађоше, а вратити се назад бијаше немогуће, пошто море већ бијаше покривало цркву. Ојађени родитељи, плачући неутешно за својим дететом, отиђоше кући својој с великим болом и тугом.

Наредне године море се опет повуче, и родитељи споменутог детета по обичају свом одоше и ове године да се поклоне светитељу. Ушавши у цркву они нађоше дете живо и здраво где седи крај светитељевог ковчега. Неописиво радосни, родитељи га узеше и испитиваху га како је остало живо. А дете, показујући на ковчег светог мученика, говораше: Овај светитељ ме је сачувао жива; он ме је хранио, и све страхоте морске од мене одгонио.

Ово велико чудо би на велику радост родитељима и свему народу који беше дошао на празник, и сви слављаху Бога и светог угодника Његовог. И вратише се родитељи са живим и здравим дететом кући својој.

У време царовања Никифора, цара грчког, о празнику светог Климента море се не повуче, као што је то било свих ранијих година, и тако то потраја педесет и више година. А када у Херсонесу постане епископ блажени Георгије, он силно туговаше што се море не повлачи и мошти тако великог угодника Божјег, покривене водом, налазе се као по спудом. У дане његовог епископовања дођоше у Херсон два хришћанска учитеља Методије и Константин Филозоф, касније назван Ћирило.(15) Они путоваху на проповед ка Хозарима,(16) и путем се распитиваху за мошти светог Климента; и дознавши да се оне налазе у мору, они стадоше подстицати епископа Георгија, да се потруди пронаћи ту духовну ризницу – мошти свештеномученикове.

Подстакнут од ових учитеља, епископ Георгије отпутова у Цариград и обавести о томе ондашњег цара Михаела III (17) и свјатјејшег патријарха Игњатија. (18) Цар и патријарх послаше с њима одабране људе и сав клир свете Софије. (19) Допутовавши у Херсонес, епископ сабра сав народ, па са псалмима и песмама одоше на морску обалу, у нади да добију жељено, али се вода не раступи. После пак заласка, они седоше у лађу, и одједном у поноћи светлост засја из мора: и најпре се појави глава, па затим целокупне мошти светог Климента изађоше из воде. Епископ их са страхопоштовањем узеше, у лађу сместише, па у град свечано унесоше, и у цркви светих апостола положише. А када отпоче света литургија, збиваше се многа чудеса: слепи прогледаше, хроми проходаше, и сваковрсни болесници оздравише, и зли дуси из бесомучних прогнани бише – молитвама светог Климента а благодаћу Господа нашег Исуса Христа, коме слава заувек. Амен.

1. Октавијан Август – први цар Римски после укидања републике у Риму, царова од 30. године пре Христа до 14. године после Христа. Тиберије, пасторак његов, царовао од 14. године до 37. године; за царовања његовог пострадао и примио смрт на крсту Господ наш Исус Христ.

2. Асијом су Римљани називали покрајину у Малој Азији, дуж обале Средоземног Мора; у њу је стало неколико градова; Перга је сматран престолницом.

3. Или уобичајније: Кесарија Палестинска, на источној обали Средоземног Мора.

4. Драхма – грчки новац, раван динару

5. Антадрос – град на Адрамитском заливу у Мизији, северозападној области Мале Азије. Рушевине тог старог града постоје и данас.

6. 29. јуна 67. године.

7. Спомен светог епископа Римског Лина (67-69. године), једног од Седамдесеторице апостола, празнује се 5. новембра и 4. јануара.

8. Свети Анаклет – епископ Римски од 79. до 91 године.

9. Свети апостол Климент управљао Римском црквом од 91. до 100. године.

10. Нерва – римски цар, царовао од 96. до 98. године после Христа.

11. Комитима су се код Римљана називали сарадници и свита управитеља области.

12. Трајан – римски цар од 98. до 117. године.

13. Херсонес – град у Таврици, полуострву Црног Мора (сада Крим), налазио се у близини данашњег Севастопоља.

14. Византијски цар Никифор царовао од 802. до 811. године.

15. Свети Ћирило и Методије – познати учитељи и просветитељи Словена.

16. Хозари – народ туркменског порекла, живео око Каспијског Мора и у доњем току Волге и у Предкавказу. Били делом незнабошци, делом мухамеданци, делом исповедали хебрејску вјеру.

17. Византијски цар Михаел III царовао од 855 до 867. године.

18. Свети Игњатије управљао Цариградском црквом од 847 до 857. године; затим после светог Фотија од 867 до 877. године.

19. Света Софија – саборна црква Цариградска.

ТЕКСТ И ИЛУСТРАЦИЈЕ: ФОРУМ “ПРИЈАТЕЉ БОЖИЈИ”