Свети Ђорђе, Витез Бога живога

Милост мачем
СВЕТИ Ђорђе, један од највећих хришћанских светаца, слави се 6. маја. На тај дан 303. године страдао је, као високи официр цара Диоклецијана, због одбијања да принесе жртву Аполону. Иначе, рођен је у малоазијској провинцији Кападокији, у граду Никомидији, од оца Кападокијца и мајке Старопалестинке из града Лиде.

Потоњи витез и великомученик Христов, после очеве смрти, са мајком се враћа у њено родно место, познати библијски град Лод у Палестини, где је ступио у војску и кренуо путем римских царских војника.
ИстакавШи се храброшћу и ратном вештином у многим походима, војник Георгије достиже више официрске чинове. Постаје трибун у регименти римске армије. У српском народу, светом Ђорђу посвећено је више од 370 цркава и манастира. Најстарији споменици његовог култа, који се на српским просторима ширио заслугом месних византинских јерарха, велможа и војних заповедника су првобитна црква светог Ђорђа у Старом Бару, под Горицом и у Стону, затим у Звечану и Призренском Вишеграду на Косову и цркве по Македонији…

У животопису светог Георгија – земљоделца (“геа” – земља и “ерго” – радити, делати) записано је како је као млади војни заповедник јуначки убио аждају: “Пролазећи кроз град Силену блажени Георгије чу девојку како јадикује, упита је шта је мучи. А она ће: ‘Добри младићу, брзо уседај на коња и бежи да не умреш и ти са мном!’ Ове речи упутила му је краљева кћи, принета као жртва аждаји.
Герогије ће њој: ‘Одавде нећу одступити, ако ми не повериш оно што кријеш у души’, а она рече: ‘Добри војниче, похитај да самога себе спасиш, да са мном не погинеш. Јер, довољно је да погинем сама…’ Док је ово говорила, аждаја је промолила главу из језера. Девојка је у страху поново упућивала молбе Георгију да бежи, он узјаха коња и крстом смело на аждају крену и копљем витлајући аждају тешко рани и на земљу обори и рече девојци: ‘Набаци јој појас твој око врата, ништа не сумњајући кћери.’ Када она то учини неман пође за њом, као најпитомији пас. Када је, дакле, одведоше у град, становници гледајући ово са планина и брда, стадоше бежати, говорећи: ‘Тешко нама, јер ћемо сви погинути!’ Тада им блажени Георгије даде знак, говорећи: ‘Немојте се бојати, ради тога ме Господ посла к вама, да вас од зла аждајиног избавим! Само у Христа верујте и сваки од вас нека прими крштење и убићу ову аждају!’ Тада се, стоји у животопису, краљ и сви становници града крстише, а блажени Георгије, извадивши мач, уби аждају и нареди да је изнесу изван града. Тада је четири једнака вола упрегнута у велико поље одвукоше.”

Краљ у част Пресвете Богородице и блаженог Георгија, подиже чудесно велику цркву. “Из њеног олтара источник воде живе потече, од које пијење сваку слабост лечи. Краљ, пак, огромно богатство Георгију понуди, које овај, не желећи да га узме, нареди да се подели сиротињи. А онда се обрати краљу и даде му четири кратка савета – да брине о црквама Божјим, да поштује свештенике, да усрдно учествује у служби Божјој и да никада на сиротињу не заборавља…”

Пламен свете руке
МНОГА чуда везана су за моћи великомученика светог Георгија, међу којима је и пропали покушај Турака да Дечане претворе у џамију.
Пошто су неке српске цркве већ претворили у своје џамије, хтели су то да учине и са дечанском манастирском црквом. За ову сврху доведена је у Дечане силна турска војска и много њихових верских великодостојника са њиховим поглаваром, да би тај чин био што свечанији. Да ово не би изазвало буну околних Срба,

Турци су распоредили своју војску око манастира и донели доста муниције, коју су сместили у кулу звонару на великој капији. Главни војсковођа са доглавницима смести се у најбоље одаје конака и онда позва игумане и монахе и предложи им да се потурче, у противном да одмах напусте манастир. Пошто су одбили да се потурче, игуман и братија молили су, преклињали, плакали, обећавали злато, само да Турци оставе манастир на миру, али ништа није помагало. Турци их истераше из манастира и они се повукоше у испоснице у клисури више манастира. Чим су дошли, Турци поставише на кулу звонару над капијом свој полумесец са звездом, као знак потурчења. То су хтели да ставе и на црквено кубе, али због велике висине без скеле то нису могли одмах учинити, па су оставили за доцније. По истеривању калуђера, остао је у манастиру само још свети краљ на кога Турци нису рачунали.

ПО договору међу Турцима, обред претварања цркве у џамију требало је да отпочне пред главним улазом у цркву. “Цео простор испред цркве застрт је ћилимима. У средини, на почасним местима, налазили су се заповедник војске Татарин и остали великодстојници. За главног верског старешину одређено је место пред главним вратима са јужне стране. Када су трубе и таламбаси огласили почетак свечаности, војска споља радосно јурну унутра и испуни сав простор око цркве. Тада верски старешина поче да клања на свом месту.” Према сачуваном предању, у том часу догодило се право чудо:

“Земља се затресе и фигура лава стражара са јужне стране поред прозора светог Ђорђа откину се, паде на главу верског старешине и размрска је.
Његова крв и мозак попрскаше све великодостојнике око њега. Истовремено препукну свод паперте, поломише се мермерне плоче међу гробовима светог краља и свете Јелене и изби чудан пламен, који моментално обави цркву изнутра и споља и опали Турке, који су стајали уза зид црквени.
Овим збивањима придружи се и страшна олуја са провалом облака, муњама и громовима. Један гром удари у полумесец на кули, запали муницију у њој и кула се уз страшну експлозију сруши. Са кулом се сруши и краљева палата. Од провале облака Бистрица надође од брда до брда, и заједно са водом која се сјури низ брдо више манастира, преплави манастирску порту и однесе све што јој се нађе на путу.”
У тој катастрофи настрадало је мноштво Турака, а војсковођа Татарин се спасао чудним случајем са остатком војске, која се налазила подаље од манастира. Али и он је платио главом, када је бежећи из Дечана улазио у Пећ, где га је, по предању, убио капетан Лека Дукађинац, из освете због његове намере да дечанску цркву претвори у џамију.
Турци су га прогласили за свога “свеца”, ставили му на гроб плочу са натписом, озидали му турбе и палили кандило на његовом гробу. Споменик са натписом уништен је приликом ослобођења ових крајева 1912. године, а турбе се срушило 1926. године.

Светац сваког крста
КАКО је записао у предговору књиге “Свети Ђорђе витез Бога живога”, митрополит црногорско-приморски Амфилохије, свети Георгије, међу Србима од миља назван свети Ђорђе, остао је веран Господу своме до смрти, “принијевши му на уздарје све што је имао – и имање своје, и младост, и сам живот свој, као што је и Господ на Голготи њему и свима нама принио на дар Себе самога…”

Овом великомученику хришћани се моле од Јерусалима до Русије и Далеког истока – на све четири стране хришћанске васељене. Непрестано осећајући заштитничку моћ и помоћ овог Божјег витеза, хришћани су му вековима приносили на стотине и хиљаде својих цркава и манастира и најразноврснијих прилога, као што су његовим именом називали и толика поколења своје деце, многе установе својих држава и култура.

Прве цркве, посвећене овом светитељу у новоствореној немањићкој држави су Ђурђеви ступови у Рашки у Србији, и Стубови Ђурђеви будимљански у Црној Гори, које су подигли велики жупан Стефан Немања и његов синовац, жупан Првослав. Овом светитељу су посвећене и капеле у Хиландару, Студеници и Студеничкој Горњој испосници и Светој земљи, у граду Акри, чији су ктитори и обновитељи Симеон Мироточиви и светитељ Сава. Свети Ђурађ – Ђорђе, као чудесни помоћник у ратним походима Милутина и Стефана Дечанског добио је од њих многе нове и обновљене цркве и манастире. Током 15. века светођурђевске задужбине подижу деспот Ђурађ Бранковић, Стефан Вукчић Косача и Ђорђе и Јован Бранковић. Са обновом српске Патријаршије 1557. године, обнављају се и старе светођурђевске цркве.

Свети Василије Острошки, уочи свога представљања 1671, поново уздиже светођурђевски барјак у српском народу. Готово истовремено, на приморју и даламтинском залеђу под влашћу Аустроугарске и Млетака ничу многобројни нови светођурђевски православни храмови. У новијој историји и српске цркве светог Георгија делиле су судбину народа, како у ратовима са Турском, тако и у Првом и Другом светском рату. Ратни вихор је однео на десетине цркава светог Ђорђа, али је народ остао одан овом свецу и великомученику Христовом.
Ђурђевдански уранци, уз купање и умивање на рекама и изворима, уткали су се дубоко у народне обичаје. “Ђурђев данак” је тако био и остао не само “хајдучки састанак” него и духовни простор сретања људи, народних обичаја и цивилизације.

Тајни лет иконе
О ЧУДИМА светог Георгија из времена од 7. до 8. века сведочи и текст о његовом одласку из Фануиловог манастира код Лиде у старој Сирији (Палестини) и долазак у манастир Зограф на Светој гори.
Једнога дана, по сведочењу игумана тог светог манастира Јевстратија, забележеном у светогорском манастиру Зограф, лик светога Георгија одвојио се од даске за иконописање, одигао у висину и ишчезао.

Приповеда се да су ужаснута манастирска браћа са сузама молили Бога да јој открије где се од њих сакрио образ Победоношчев. И Бог услиши једнодушну молитву монаха и игуману Јевстратију посла самога светога Георгија да му се јави.
Светац рече: “Не тугујте због мене, јер себи нађох манастир у Богородичном врту на Светој гори. Ако желите, похитајте и ви тамо, јер гнев Божји надолази на Палестину и на готово читаву васељену због греха хришћана!”
Игуман сабере браћу и исприча им шта је видео. Позове потом и старешине града Лиде, па и њима исприча овај догађај. Препоручи им да чувају манастир, пошто он са монасима одлази у Јерусалим да се поклоне гробу Господњем.

СА сузама напусте манастир и, отишавши за Јопу, укрцају се на брод. После неколико дана путовања стигну, Богом руковођени, на Свету гору. Обилазећи манастире, стигну и до манастира Зографа, скривеног у шумовитој долини на југоистоку полуострва. “Овај манастир”, како је записано, “основаше у 10. веку, у доба цара Лава Мудрог, три брата – Мојсеј, Арон и Јован, из околине Охрида, који на простору потоње обитељи подигну три колибе, у којима се подвизаваху као отшелници и састајући се једино недељом. Како изађоше на глас својим подвижништвом, саберу се око њих монаси и најзад сазидаше и цркву. Али, браћа се не могаше договорити око тога коме да посвете храм: да ли светоме Николи или светоме Клименту Охридскоме, своме саотачанственику. Да би ствар разрешили по љубави, одлуче да се из срца помоле Богу да им открије коме да посвете богомољу и чији лик да иконопишу на припремљеној дасци. Свако стане на молитву у својој келији и док се мољаху, необична светлост, блиставија од сунчеве, разлије се из њихове нове цркве по околним висовима.

Збуњени и уплашени, они наставише да се моле читаве ноћи. Када следећега јутра сиђоше, имадоше шта видети: на дасци припремљеној за иконописање беше већ насликан лик светог великомученика и победоносца Георгија.
“Када, дакле, сиријски монаси, предвођени игуманом Јевстратијем, стигоше у Зограф, на своје запрепашћење препознају у тој нерукотвореној зографској икони светитељевој фануиловски лик светога Георгија, који их бејаше оставио у старој обитељи у Сирији. Они припадоше икони и стадоше ридати: ‘Зашто нас ражалости, доселивши се овде, великомучениче Георгије?’ Домаћини их запиташе за разлог толике туге, а ови им исприповедају о свему. Тада заједно прославе Господа и његовог слугу Георгија, а поменутог сиријског игумана поставе за игумана манастира Зографа, који се прочу надалеко по овој светињи, смештеној данас на ступцу десне певнице храма.”

 

Молитвом на џелате
У ВРЕМЕ Диоклецијанове владавине, озлоглашеног римског цара и прогонитеља хришћана, млади војник и виши официр Георгије био је изложен најстрашнијим мукама, да би на крају, због одбијања да принесе жртву Аполону, окончао у царском двору. Наиме, Диоклецијан је спровео у војсци чистку хришћана, а нешто касније донео и четири злогласна указа који су значили почетак њиховог систематског прогона. Први указ је налагао рушење цркава и конфискацију светих књига, други хапшење припадника клера, трећи – ослобађање свих оних који се одрекну хришћанске вере и мучење оних који то одбију, а четврти указ односио се на обавезу општег жртвоприношења: ко год би одбио да принесе паганску жртву био би убијен или послат на радове у рудник.
Жестоки прогон односио се на десетине хиљада мученика, међу којима и сам свети Георгије, због чега је и постао Великомученик.

Према преводу грчких извора, витез Георгије је мучен најстрашнијим мукама, али што је трпео већу тиранију, то је још храбрије исповедао веру у Христа.
Када је цар видео да упркос свему, Георгије остаје стамен и непоколебљив, наредио је да га прикују на крст и дршком од копља ударају по трбуху. Георгије се, не обазирући се на оне који га туку, обрати Богу: „Благодарим ти, Владико и Боже, јер ме достојним чиниш добара Својих!“ Док се исповедао, оловно копље, на запрепашћење тирана, постало је потпуно неупотребљиво. Обузети срџбом, крвници су почели да смишљају нова мучења. Осудили су га на затвор. Везујући му ноге оборили су га и на њега ставили огромни камен да му свом тежином гњечи бедра. Али, и тада се храбри Георгије обрати Богу с молбом да камен којим га поклопише постане камен станац срца његовог.

ЗАТИМ га је цар Диоклецијан, бележи исти извор, ставио на још теже муке – да на једном огромном витлу, опточеном оштрим клиновима буде растрзан. Када је свети и томе одолео, цар нареди да га поспу кречом.
„А када се навршише три дана, цар мишљаше да је Георгије умро и да је на концу подлегао труљењу. Тада наложи војницима да оду и брзо однесу и униште његове кости, завидећи очевидно хришћанима на великим даровима које од мученичких моштију добијају… Када, дакле, скинуше креч који га је прекривао, нађоше га не само живог, него и сасвим неозлеђеног, као да га никаква мука није дотакла, него да је пре ружама или најнежнијим цвећем био покривен“.

ПАГАНИН Јулијан 362. године улази на источноримски престо и почиње последњу „паганску обнову“. Увидевши да његови жречеви не могу више да добијају одговор од Аполона у његовом храму, откако су хришћани испред њега сазидали свој, наређује да се мошти светог мученика Вавиле ископају и уклоне из храма. Потом долази до хришћанских протеста, и у Аполоновом храму пожар гута Аполонов кип.
Убрзо хришћане стиже освета – падају и прве жртве последњег паганина прогонитеља хришћана.

Вера као мелем
ХРАБРОСТ младог Георгија није зауставила цара тиранина. Наредио је да га обују у усијану железну обућу, начичкану оштрим клиновима и да га тако гоне. У записима преведеним са латинског стоји да је Георгије, ма колико соколио себе да издржи, ипак морао да затражи помоћ од Христа. А, онда се догодило ново чудо – одмах се појавише мелеми који га оздравише.
Следећег дана кад су га довели пред цара, овај му се обрати: “Докле ћеш се одупирати нашим наредбама, и то ничим другим до овде самоувереношћу и невештом одбраном хришћанских предрасуда, а онде и још више, простачки махнитајући опсенама, којима си се уоште продрзнуо да народ обмањујеш!”


Гледајући у цара и оне који са њим беху, мученик благородно рече: “Ја од вас смрти бих предат, и то смрти тако тешкој и неумитној, а сада главом међу вама стојим као сведок моћи Христове… Нимало не оклевате да узрок пропасти другима постанете, при чему треба да се стидите што пре боговима називате људе који се огледаше у опијањима, обестима и убиствима…”

Ове речи још више су разљутиле цара, који је наредио да младог Георгија бичују и волујским жилама немилосрдно ударају. Али је свети све то благородно подносио, да су се крвници пре уморили и клонули него он. На позив тирана да се повинује, божанствени Георгије рече: “Зашто радије, царе, ви мене не послушате и са нама се јединоме Богу не узмете клањати, који, напротив сам јесте живот и јесте моћан да живот дарује. С обзиром да оне који јесу живи он са правом може да назива мртвима оно што ви штујете”.

Тада савладар Диоклецијанов, са другостепеним почастима, Магненције, пошто се то договорио са царем, затражи да престану са шибањем мученика, приближи му се и каза: “Та, Георгије, ако желиш да ми Богу твоме поверујемо, покажи нам неко дело које јемчи за ту веру и васкрсни човека из суседства, који већ лежи у посуди за мртвачке кости. Ако се то збуде, неће нам бити тешко да на твоју веру пређемо!”
И као што предање каже, ово дело је Георгију било лако, “као кад неко орлу заповеда да полети, или делфину да заплива”. А кад је умрлог васкрснуо, цар га назва чаробњаком, а догађај прогласи за опсену. Међутим, кад је исти задатак поверен неком чаробњаку, он није успео својим чинима да се супротстави и “Божју истину” поништи.

Доласком на власт цара Константина, положај цркве у римском друштву постаје све повољнији и утицајнији.
У његово доба подигнута је после 313, а пре 337. године, прва надземна спомен-црква над гробницом светога Георгија у Лиди. Године 330, 11. маја, свечано је освећен новосазидани Константинов царски град Нови Рим, Цариград. Цар наређује да се свуда по граду свечано поставе хришћански симболи – крстови и мошти светаца и започиње градња великог храма – свете Софије.

 

Черчилов штит
ИАКО је свети Георгије васкрснуо умрлог и подигао га из ковчега, то није било довољно за цара Диоклецијана да престане са злим делима. И уместо да га ослободи, како је обећао, злогласни владар је мученика задржао у тамници.

Али, чуда су се и даље дешавала. Утамниченог Георгија посећивали су многи људи тражећи од њега помоћ. Сазнавши како се заузима за хришћанску веру и њоме побеђује сваку суровост, цар је прибегао разним тактикама не би ли младог Георгија приволео на идоложртвовање. У нади да ће му се овај ипак покорити, цар рече: “Опрости ми као оцу, мило дете, и, приступивши, жртвуј боговима!”

Мученик одговори: “Ако је то твоје мишљење, царе, време је да се приступи боговима.”
Цар Диоклецијан, како казују стари грчки извори, свима огласи да ће Георгије приступити Аполону и принети жртву. Свети, међутим, у Аполону није препознао Бога коме људи треба да се клањају, чак га је и поругама изложио. Придружила му се и царица Александра, која кроз смех поче збијати шале на рачун идола, па и Аполона.
Светог Георгија и царицу Александру цар је протерао далеко изван града, на погубљење, али је она већ на путу испустила душу.

Христов мученик Георгије, на самом месту погубљења, замоли џелате да се мало одмори од дугог пута. Свесрдно се исповедао Богу и молио “да прими душу њгову”, а онда подиже главу “те у исти мах прими мач од мрзитеља истине, а венац од онога (Бога) који подвижнике благоћашћа увенчава…”
Свети Георгије тако је окончао 6. маја 303. године и заувек задобио венац подвижника и витеза Бога живога.

Сећање на светог Ђорђа било је живо и у индустријском 19. веку. Велики шкотски писац и историчар Валтер Скот у свом роману “Ајванхо” помиње светог Георгија као свеца – заштитника енглеских ритера, ритерске части и достојанства. Године 1894. у Енглеској је основано Краљевско друштво “Свети Георгије”, а пет година касније у Јерусалиму је подигнута англиканска катедрала светог Георгија која је данас седиште бискупа јерусалимског.
Занимљиво је да су британски цивилни бродови, учествујући у евакуацији енглеских војника из Данкерка, спасени захваљујући крсту светог Георгија. И лични ратни авион Винстона Черчила у Другом светском рату звао се, не случајно, “Аскалон” – по називу копља којим је свети Ђорђе убио аждају.

ИКОНА светог Ђорђа је међу најзаступљенијим у православном живопису. Представља се као веома млад и наочит, без браде са бујном кратком косом. На њему је или скупоцено рухо мученика или, пак, војнички оклоп. На можда најстаријој сачуваној икони из 6. века, која потиче са Синаја, приказан је у свечаном руху. У каснијој византијској иконографији, свети Георгије се најчешће приказује као ратник, са копљем у десној, а штитом у левој руци, по узору на египатске свете ратнике. Ипак, најраспрострањенија је икона светог Георгија као коњаника који убија аждају, што симболизује победу над злом.

ФЕЉТОН је направљен према књизи “Свети Ђорђе, Витез Бога живога”, коју су са благословом српског патријарха Павла и трудом митрополита црногорско-приморског Амфилохија, издале “Светигора” и “Новости”.