О словима на венцу Христовом

Исус ХристосЖелео си знати, шта означавају она три слова, што се пишу на иконама Спаситељевим на светлосном кругу (ореолу) око главе. То су три грчка слова: OΩN
Слова су грчка, и то оно прво О јесте члан а друга два реч. То је, дакле, свега једна реч, која је преведена на словенски опет једном речју: СЫЙ, или  СУЩІЙ.
Но на српски језик та једна реч преведена је са две речи: КОЈИ ЈЕСТЕ, или са три: ОНАЈ КОЈИ ЈЕСТЕ. Тако читамо у Старом Завету: И рече Бог Мојсеју: ]а сам Који јесте. Тако ћеш рећи синовима Израиљевим: Који јесте посла ме к вама (2 Мојс. 3, 14). У Откривењу Јовановом читамо о том имену Божијем следеће: Од Јована на седам цркава које су у Азији: благодат вам и мир од Онога Који јесте (Откр. 1,4). Овом речју OΩN или СЫЙ-Исти вечно Постојећи, изражена је божанска природа Господа нашег Исуса Христа. Од вечнога Оца савечни Син. Светлост Отац, светлост и Син. Отац Бог, и Син Бог. Како би друкчије и могло бити? Ми видимо слику тога на земљи, у земаљским телесним бићима: какве је природе родитељ, такве и пород. Телесан родитељ, телесан и пород. Смртан родитељ, смртан и пород. Бременом и простором ограничен родитељ, ограничен и пород. У вечности пак нема граница ни временских ни просторних. И зато оно што се рађа од Вечнога, и само је вечно. Син Божији је исте битности као и вечни Отац Његов. Кад је Отац вечно Сушти, вечно Постојећи, вечно Исти, такав је и Син вечнога Оца. Због тога је Син Божији могао за Себе рећи: Ја и Отац једно смо. Но како је Бог вечни дух, то и вечно рођење Сина треба појмити духовно. Обично је људима врло тешко ослободити се временских символа, и представа о телесном рађању, кад мисле о Богу и Божијем Сину. Помисли, како се из љубави рађа мудрост, да би се спомогао у схватању превеликих тајни небеских. Човек, који има чисту љубав, има и праву мудрост. Човек без љубави вазда је и без мудрости.
Но у испитивању вечних тајни небеских препоручена је мера и смерност. Није ли нам довољно оно што нам је милошћу Божијом откривено? А откривено нам је, да се вечни Син Божији јавио свету у телу, рођењем из пресвете Деве Марије. Обукао Своје духовно божанско биће у душу и тело човечје, и јавио се као човек међу људима. Но при том духом се није одвојио од вечности нити од Свог вечног Родитеља ни за тренут. Нити је престајао бити Сушти, Исти, Вечни, О ??. Као човек он је подлегао променама, растао је, гладовао је, трпео је, умро је – али као Бог Он није подлегао никаквим променама. Савршени Бог и савршени Човек.
У једној старој народној легенди прича се, како ласте у прастара времена нису знале, да се пред зиму селе у топлије крајеве. Па кад би пао снег и стего мраз, оне су горко пострадале и гинуле. Гледајући то неки милостив човек сажали се веома, па поче покушавати све што је знао и могао, да би ласте пред зиму упутио на југ, у топлије земље. Давао је знаке, које ласте нису разумеле; намамљивао их је храном пут југа, али узалуд; плашио их је и гонио, па ништа. И ништа није успео. Онда се он помоли Богу, да га претвори у ласту. И Бог му учини по вољи, и претвори га у ласту, која могаше мислити и осећати исто као и човек. Тада та човек-ласта лако се објасни са осталим ластама, и пред зиму поведе их у топлије пределе. И од тада све ласте навикоше да се селе. – Наравно, ово је само једна поетична прича. Но, нека ти она помогне, да бар донекле схватиш, како се вечна Мудрост, рођена из вечне Љубави јавила као човек међу људима, да људе, замрзнуте од горчина земаљских, поведе новим путем, у топлу земљу, у Царство Божије “где нема бола, ни жалости, ни уздисања”. А и у маленом телу људском велики Господ наш био је и остао Сушти, Исти, Вечни. Увек онакав какав је одувек у безграничности царства Свог духовног и славе Своје неисказиве.
Свети Николај Охридски и Жички: “Мисионарска писма”
96. Писмо. Мисионару Данилу М.: О словима на венцу Христовом