Немамо вај-фај, причајте једни с другима

Вирус социјалног аутизма кружи међу младом генерацијом – „ајподи”, „ајфони” и смарт телефони прекинули су њихов контакт с реалношћу

Опуштен разговор са пријатељима не може заменити контакт преко мобилног телефона или интернета (Фото Д. Јевремовић)

„Покварио ми се компјутер пре неки дан, чекам да стигне нови. У међувремену сам разговарала мало са укућанима – фини неки људи”, нашалила се пре неки дан моја виртуелна пријатељица на свом фејсбук статусу.

Неки београдски кафићи ставили су на улазна врата шаљиви натпис „Немамо вај-фај, причајте једни са другима”, алудирајући на чињеницу да њихови гости више комуницирају са својим виртуелним пријатељима на некој друштвеној мрежи него што причају међусобно. Психолозима, међутим, није до шале – они упозоравају да вирус социјалног аутизма кружи међу младом генерацијом и да су „ајподи”, „ајфони” и смарт телефони прекинули њихов контакт са реалношћу.

Колико технологија увлачи људе у виртуелну стварност, толико их умртвљује за оне који су заиста близу, наглашава Данијел Големан, психолог Универзитета Харвард, који у својој књизи „Социјална интелигенција” упозорава да постајемо ошамућени и изгубљени у мноштву мелодија на својој персонализованој плеј-листи, несвесни онога што се догађа око нас и недоступни за свакога ко пролази поред нас.

„Уши запечаћене слушалицама појачавају социјалну изолованост и представљају изговор да се са другом особом поступа као са предметом, нечим што треба заобићи, а не неким кога треба приметити. Иако живот пешака нуди могућност да се поздрави пролазник који наилази или да се неколико минута проведе у ћаскању са пријатељем, слушалац ’ајпода’ игнорише свакога и на универзално увредљив начин гледа право кроз особе. Наравно, са становишта власника ’ајпода’ он јесте у вези са неким – са певачем, бендом или оркестром утакнутим у његове уши. Његово срце туче у ритму са његовим. Ти виртуелни људи њему су важнији од реалних људи према којима је он потпуно равнодушан”, констатује Големан.

Психијатар и психотерапеут др Зоран Илић истиче да, захваљујући мобилним телефонима преко којих имамо приступ друштвеним мрежама или одабраној музици, ми бирамо реалност у којој желимо да живимо, а то нарочито важи за припаднике тзв. ипсилон генерације, којој припадају они који су рођени после 1981. године.

„Они су 24 часа дневно улоговани у своја технолошка чуда, живе свој онлајн живот и само повремено ’гостују’ у реалности. Од увођења интернета и мобилних телефона, њихова пажња је толико ослабила да они не могу да се концентришу на неки садржај дуже од девет секунди – секунд више од златне рибице. Зато су стално у потрази за новим стимулусима – мени је права мистерија како ’издржавају’ да буду присутни на часу 45 минута. Мноштво је разлога због којих је младима лепше у виртуелном него у реалном свету и због чега они који седе за истим столом у кафићу, заправо ’седе’ у различитим универзумима. Присуство на друштвеним мрежама даје им могућност да задовоље свој егзибиционизам или да кроз кључаоницу завире у туђе животе – због тога се у шали каже да се ’Фејсбук’ у летњем периоду претвара у ’Плејбој’. ’Фејсбук’ задовољава нарцисизам и пружа храну за за его –  са сваким лајком, позитивним коментаром и новим пријатељем расте задовољство собом, важност, популарност, траженост и утицај. Осим тога, ова социјална мрежа задовољава природну потребу за поређењем и припадањем – људи трагају за сличнима, улазе у групе истомишљеника, проширују круг пријатеља, повезују се и деле паметне мисли пријатеља својих пријатеља. Некима ’Фејсбук’ омогућава да се сакрију иза лажних идентитета и представе ретуширану односно (жељену) слику себе. И коначно, ’Фејсбук’ представља ’вентил’ за ’хејтере’ и идеалну платформу за забаву и игрице”, каже др Зоран Илић, додајући да у реалности често нема толико занимљивих садржаја, због чега се млади једноставно „искључују” из спољњег света, који им је досадан.

Наш саговорник цитира веома занимљиве резултате истраживања професора социјалне психологије Метјуа Либермана, који је доказао да гледање слике драге особе (на социјалној мрежи) више ублажава стрес и бол него – физички додир руке те особе. Објашњење ове парадоксалне појаве такође је занимљиво: мозак не разликује машту од јаве и на основу слике гради виртуелну реалност која има јачи ефекат него тактилни стимулус.

„Постоји још један разлог због којег ми радије гостујемо у виртуелном него у реалном свету. Наиме, у спољном свету често нисмо у могућности да држимо ствари под контролом, а у виртуелној реалности можемо да контролишемо догађаје, јер бирамо садржаје који нам пријају – када смо под стресом, бирамо омиљену музику да нам улепша реалност, а када нам нису занимљиви људи којима смо окружени, ми одлазимо у виртуелни свет у коме комуницирамо са интересантнијим особама. Са једне стране то јесте бег од реалности, али је истовремено и начин успостављања контроле над ситуацијом”, закључује др Зоран Илић.

Катарина Ђорђевић
објављено: 19.03.2014.
Извор: ПОЛИТИКА