Момо Капор- Бескућници

Београђани се, углавном, рађају као бескућници.
То је због тога што је Београд град у коме нико никоме не може никада да остави ништа у наслеђе. Од својих очева, Београђани могу да наследе само склоност ка гојењу, високи притисак, љубав према белом-пресеченом или навику да прилегну после ручка…


Свака нова генерација почиње од нуле!
Много је лакше дошљацима из приградских села. Да би постали Београђани, они продају стоку, родне њиве, прадедовске шуме… Пошто су племенски и родбински повезани као црева, баш као на сеоским мобама, они заједничким снагама бетонирају своје новокомпоноване куће на периферији, лагано се примичући центру. Кумови довозе цемент, комшије циглу и цреп, браћа греде, снаје кувају, а сви заједно, преко викенда, мешају малтер. У приземљу су им гараже, које се, ако затреба, лако могу претворити у крчме или подстанарске собе, које ће једнога дана издавати рођеним Београђанима. Због тога што су у генетском рату с градом, њихове куће личе на бункере. Београђани (не знајући шта их чека), безбрижно возе бицикле по Ушћу и играју тенис. Они се осећају помало аристократама. Расту у малим становима својих родитеља.Онога дана када одлуче да заснују породицу, мораће да напусте тај слатки, продужени дечији боравак и да постану подстанари у свом родном граду! Мораће, наиме, да одлуче, да ли да сачувају брак или родитељски кров над главом.
Постаће, тако, прваци света у ходању на врховима прстију и бешумном затварању врата. Купаће се годинама у осећању кривице по туђим купатилима…
Када дознају да су на Западу много јефтиније читаве куће с вртовима него двоипособан стан на Јулином брду, многи од њих ће се заувек иселити у далеке земље и тамо направити каријере и богатства…
У Њујорку, на пример, сви који држе до себе, беже што даље од Менхетна, док се у Београду гурају да живе у строгом центру! (Узгред, због чега је код нас центар увек – строг?)
И тако, пролазе године… Мада су мајке целог живота биле болешљиве, најпре су, наравно, поумирали здрави очеви, а оне сироте, остале да чувају оно мало старинског намештаја, порцелански сервис за дванаест особа (које никада нису стигле на ручак) и станарско право, чији су носиоци.
И сви се чуде нашем успелом човеку, чувеном нафташу, правом доларском милионеру, који у Каракасу има дворац, тениска игралишта, ергелу и три базена, зашто у Београду не станује у „Хајату”, где и припада, него у једнособном станчићу у Крунској, код маме, која ни за живу главу неће да се пресели у Латинску Америку? Не може да напусти своје мртве. Сваке недеље плеви и залива њихове гробове…
Али наш човек зна да ни у једном хотелу на свету неће моћи да једе кевин спанаћ с јајетом на око, нити ће га ико после поноћи будан чекати у апартману да му подгреје паприкаш од јуче.

Једног дана умире и она. После сахране, на шем успелом човеку саопштавају да се стан враћа општини Врачар, којој и припада. Њему ништа није јасно! Хоће да га задржи по сваку цену! Ваљда је заслужио тих четрдесетак квадратних метара у свом родном граду? Не може. Није на списку корисника станарског права.
Добро. Откупиће га… Није на продају!
Тражи да купи читав блок зграда у Крунској, ради тог малецког стана у коме је одрастао на ајнпрен чорби, у добро познатом мирису запршке, лаванде и смоле из чамовине којом су ложили шпорет, звани „фијакер”. Како да изгуби смењивање годишњих доба на добро познатим крошњама Крунске, испод којих је пикао крпењачу, испод којих се први пут љубио с језиком („филмски”), испод којих је плакао када га је та љубав напустила због једног кошаркаша „Звезде”, тамо где у ходнику, неокреченом још од педесет и неке, стоји још увек угребано њено име.
Шта да ради с тим реликвијама, преосталим после мајчине смрти; с орманима од ораховог фурнира у којима се скривао као дете, с хоклицама и „турским ћошетом”?
Да их исели до првог у месецу, кажу. Куда? Како да исели детињство и младост? Шта би казала његова жена Енглескиња када би у дворац викторијанског стила унео улубљени диван коме су пропали федери, а на коме је најслађе спавао, прележао све дечије болести и водио први пут љубав, када су му родитељи 1954. били у бањи?
На крају, после дуге и неуспешне битке с адвокатима и општинарима, наш успели човек, поражен, оставља покућство на киши у дворишту и заувек напушта Београд. Раскида и све послове са Србијом, због обичног, једнособног стана – једине ствари у животу до које му је било стало, а коју није могао да задржи…