Љутица Богдан

Српски властелин Љутица Богдан, снажан и срдит, оштар и прек, силовит и непопустљив, дурљив и набрецит, пршљив и набусит, војвода цара Стефана Душана, који се прославио друговањем с Марком Краљевићем и остао упамћен по удаји сестре, продаји љубе и змији младожењи, зарекао се да се неће оженити другом већ белом вилом.


Љути српски јунак Богдан Љутица, који се брзо љути и брже разљути, чврст као камен, жустар и ватрен, али и раздражљив и зловољан, ускошен и лакосрд, пењући се уз планину, оставио је иза себе љуте кршеве и голет на коме је само камен љутац и бануо у красан зелени предео са модрим језером у средишту. Кад је спазио лепоту морао је застанути. Делија који може кога љуто опалити погледом од кога се земља угиба, који опасно сече и сигурно погађа, разрогачио је очи пред призором.
Песма каже овако: „Вјетра нема, а планина јекну, /Зелене се повијају јеле, /Врхови им у тле ударају…“ Кад то, вила бјела на језеро долази. „Она млада скочи у језеро, /Па се вила у језеру купа.“ А кад се купа свакако скида крила и окриље.
Вешти јунак нежењени, иначе преке нарави и пргав, беспоштедан у боју и убојит, неће одолети лепоти девојачкој, складној и сјајној вили која по језеру броди. Без размишљања ће јој украсти крила и окриље и узети је за жену. Ожениће се дакле вилом бродарицом, „бијелом из планине вилом, /Из језера више Колашина,“ баш како је желео.
Два сина је са њоме изродио, Страила и Ненада.
Вила као вила, стара чекалица, уграбила је међутим прилику и домогла се свога окриља. Кад је стала бежати спазио ју је Богдан. Чврсти и несаломљиви, жилави, велики и јаки јунак, разјарио се и ражестио, намах побеснео и постао опасан. Узео је оружје у руке и стао жену стрељати „од злата стријелом,“ из деснице руке. Од невоље големе и жалости, непрецизно је циљао и убио сина Ненада. У виле је срце меко, од туге је и сама пресвиснула.
Од негда срећне породице по народним песмама наставила је да се вије само сен Љутице Богдана.

Женидба Љутице Богдана с вилом

1. Вино пије Љутица Богдане,
2. На Загорју мјесту питомоме,
3. У Ратају а на својој кули,
4. Служи му га Јелица сестрица;
5. Богдан свога ниђе никог нема
6. Осим Јелке милоснице секе.
7. Кад се Богдан вина напојио,
8. У себи се Богдан промислио:
9. »Мили Боже, чуда великога’
10. Ја остадох а не ожених се
11. И јемин ћу Богу учинити,
12. Да се јунак ни оженит нећу,
13. Ни Туркињом из турске крајине,
14. Ни Латинком лица бијелога,
15. Ни Српкињом рода господскога,
16. Већ бијелом из планине вилом,
17. Из језера више Колашина,
18. Што узима бродарину тешку,
19. Од јунака двије очи црне,
20. А од коња двије ноге прве.«
21. А што Богдан у ракиј’ говори,
22. То тријезан на ноге скочио,
23. Јелисавку сестру дозивао:
24. »О Јелице, сестро моја драга,
25. Спремај мени танке брашњенице,
26. Секо моја, на пут ти се спремам
27. Док опремим себе и ждралина«
28. То рекао на ноге скочио.
29. Спаде јунак ждралу у подруме
30. Спрема ждрала ко је научио.
31. Док бијесна опреми ждралина,
32. Изведе га на мермер-авлију,
33. Дизген коњу на јабуку баци,
34. Сам се ждралин по авлији вода,
35. Оде Богдан на високу кулу
36. Па он скида богате хаљине,
37. А облачи путничке ‘аљине
38. И припаса сабљу бријеткињу,
39. Па прихвата за друго оружје,
40. Десном руком од злата стријелу,
41. А лијевом шестоперца златна;
42. Кад на ноге чизме навалио,
43. Низ бијелу силазио кулу,
44. А кад коњу на авлију сиђе,
45. Ал’ му сека коња опремила,
46. И свом брату лаке брашњенике,
47. Сира, хљеба и печена меса,
48. Наточила у чутуру вина,
49. Знаде сека што брату ваљаде.
50. Богдан секи и парипу сиђе,
51. Руке шири, у лице је љуби:
52. »Збогом сестро, моја Јелко драга!
53. Збогом, секо, и Бог буди с тобом!
54. И прости ми и халали, секо,
55. Ја се када виђет, ја не виђет!«
56. Сестра грозне сузе прољеваше,
57. А с братом се у лице љубљаше:
58. »Збогом, брате, Љутица Богдане!
59. То рекоше, па се растадоше,
60. Оде Богдан брдим’ пјевајући,
61. А у двору сека кукајући,
62. Куд год иде, у језера сиђе,
63. У језера више Колашина,
64. Близу Богдан до језера дође,
65. А све гледа је ли онђе вила.
66. При Богдану Бог и срећа била,
67. Код језера виле не имаде,
68. Отишла је на игриште вила,
69. На игриште, ђе играју виле,
70. Туди Богдан доћера ждралина,
71. На језеру коња напојио,
72. Умио се и расхладио се,
73. Па побјеже под танку јелику,
74. Сакри себе и коња ждралина,
75. Са ждралина плоску укинуо,
76. А y руку узе мајалику,
77. Сједе Богдан хладно пити вино.
78. Мало сио, мало починуо,
79. Вјетра нема, а планина јекну
80. Зелене се повијају јеле,
81. Врхови им у тле ударају,
82. Док ево ти виле бродарице,
83. Вила паде код тиха језера,
84. Она стопе од парипа нађе,
85. Куд је парип дошо на језеро,
86. И хладне се воде напојио,
87. А није се вила догодила,
88. Да му узме бродарину тешку,
89. Жалосно се вила ражљутила,
90. Она гледа около језера,
91. Не би л’ ђегод кога угледала,
92. Кад никога угледат не може,
93. Сједе скидат крила и окриље,
94. Па се вила скиде код језера
95. А остави крила на обали,
96. Она млада скочи у језеро,
97. Па се вила у језеру купа.
98. А кад виђе Љутица Богдане,
99. Он од себе отури ћутуру,
100. А у руке прихвати стријелу,
101. Па се вуче од трна до трна,
102. Те се Богдан до језера свуче,
103. Украде јој крила и окриље,
104. Па побјеже под танку јелику,
105. Ондај Богдан испод јеле викну:
106. »Зло ти јутро, бродарице вило,
107. Што се јутрос у језеру купаш,
108. А камо ти крила и окриље?«
109. Кад то чула у језеру вила,
110. На обалу вила искочила,
111. Ђено своја крила оставила,
112. Ал’ ту крила ни окриља нема
113. Писну јадна вила бродарица:
114. »Незнан јунак, што си у планини,
115. Братим тебе Богом истинијем,
116. Дај ти мени крила и окриље,
117. Хоћеш вилу стећи посестриму,
118. Ђе год теби за невољу буде,
119. Вазда ћу ти бити у помоћи.«
120. А Богдан се испод јеле јавља:
121. »Не будали, вило бродарице
122. Не дам теби крила ни окриља,
123. Јесам јемин Богу учинио,
124. Да се другом оженити нећу,
125. Него тобом вилом бродарицом,
126. Јали тобом јали земљом црном,
127. А ја с тобом побратимства нећу,
128. Већ си ослен моја вјерна љуба.«
129. Кад то рече, чутуру натеже,
130. Па чутуром о тле ударио,
131. Свеза крила коњу у теркију,
132. Прекрсти се, сједе на ждралина,
133. Уз планину поћера парипа.
134. За њим јадна запристаје вила
135. А све моли љутита Богдана,
136. Да јој крила и окриље даде,
137. Богдан за то хаје и не хаје.
138. Куд год иде љутити Богдане,
139. Куд год иде, на Загорје сиде,
140. На Ратаје а на своју кулу.
141. Кад се танкој помолио кули,
142. Угледа га сестрица Јелица,
143. Па пред свога брата ишетала:
144. »Благо мени, ето брата мога!«
145. Руке шире у лице се љубе,
146. Узеше се по бијеле руке
147. И одоше на високу кулу,
148. Сека брата метну у шиљтета,
149. Па му вина чашу донијела,
150. Таман чашу Богдан прихватио,
151. Док завика испод куле вила:
152. »Господаре, Љутица Богдане
153. Ја сам вила, ја сам женска глава!
154. А не имам ништа од хаљина,
155. Спреми мени штогод од хаљина,
156. Да покријем женско т’јело своје,
157. Јер сам дошла да ти будем љуба«
158. Богдан своју сестру погледао:
159. »Јело, секо, отвори сандука,
160. Извади јој своје рухо златно,
161. Носи доље, па вилу обуци,
162. Немој свога руха зажалити,
163. Боље ће ти братац сакупити«
164. Јелка сека друге не дочека,
165. Већ отвори бојали сандука,
166. Те из бошче извади хаљине,
167. Пак салети низ бијелу кулу,
168. Нађе вилу на мермер-авлији,
169. Па заова снаху дочекује,
170. Све јој своју ђеисију даје.
171. Кад обуче вилу бродарицу,
172. Натаче јој два златна прстена:
173. Један прстен Лауша војводе,
174. Што ће бити дјевер у Богдана,
175. Други прстен Реље од Пазара.
176. Ал’ ту њихе ни једнога нема,
177. Већ их Богдан по себи милова,
178. И по себи метну ђеверима.
179. То мишљаше Љутица Богдане,
180. За то не зна Реља од Пазара,
181. Ни дијете нејачак Лаушу;
182. Оба побра један сан уснила,
183. Ђе се њихов побро оженио,
184. Те обадва коње појахали
185. Долећеше Богданову двору,
186. Још му вила у двор дошла није
187. А падоше оба побратима,
188. Два ђевера оба Богданова,
189. На авлији вилу застадоше,
190. Од добријех коња одјахаше,
191. Сјаха Реља а прихвати вилу:
192. »Хвала Богу и Богородици,
193. Кад ожених побратима мога
194. Са бијелом бродарицом вилом.«
195. Па је узе под десно пазухо,
196. Однесе је на бијелу кулу,
197. Па Богдану добро јутро виче:
198. »Хвала Богу, мио побратиме
199. »Кад ћу данас тебе оженити«
200. Књиге пише Реља од Пазара,
201. На све стране по Херцеговини,
202. Да на свадбу иђу побратиму,
203. Побратиму Љутици Богдану.
204. Скочи Богдан с њиме се пољуби,
205. За пуну их засједе синију:
206. »Пијте вино, оба брата моја
207. Пијте вино, мезетите месом,
208. Док весеље ја у двору спремим.«
209. Сиђе Богдан пред бијеле дворе,
210. Коље овце и мале јагањце
211. И сријемске велике волове;
212. Док свадбарим’ јемек зготовио
213. Стадоше се састајат свадбари,
214. Млого, мало три хиљаде душа,
215. Свему доста пива и једива.
216. Ту вјенчаше вилу и Богдана,
217. Куми кума Момчила војводу
218. Од лијепа града Перлитора
219. Старог попа Гоговић хаџију.
220. Кад вјенчаше Љутицу Богдана,
221. Свадбоваше за петнаест дана,
222. Свадбари се многи разиђоше
223. Оста Богдан љубећи ђевојку.
224. Мало било време постајало,
225. Мало време три године дана,
226. Богдану се мушко чедо нађе
227. Он доведе и попа и кума,
228. Лијепо му име изабраше
229. На крштењу име нађенуше,
230. Славно име: војвода Страило.
231. Тако стало опет годиница,
232. Те Бодану Бог и срећа дала,
233. Па му б’јела затрудњела вила,
234. Опет му се једно чедо нађе,
235. Лудо чедо, ал’ је женска глава
236. Крстио га и име надио,
237. На избору: лијепа Ружица.
238. Три године и једна година,
239. То се кажу четири године,
240. Колик’ Страил од љета четири,
241. Други нема од осам година,
242. Колик’ Страил од осам година,
243. Други нема од шесн’ест година.
244. Стаде Богдан тражити ђевојку,
245. За Страхила свог милосна сина,
246. И он нађе за сина ђевојку,
247. Купи свата таман пет хиљада,
248. Па он оде по младу ђевојку,
249. У кога је цуру испросио?
250. Из лијепе Пиве потомљиве
251. А од соја од Соколовића,
252. Од сокола Мате Харамбаше,
253. Оде Богдан, доведе ђевојку,
254. Таман Богдан своме двору дође,
255. Два весеља њем’ се догодила,
256. Сина жени, други му се нађе.
257. То се Богдан ни надао није,
258. Вјенча сина а другога крсти,
259. Лијепо му име изабраше,
260. По имену: дијете Ненаде.
261. Кад с’ Богдану састаше свадбари,
262. Сви у двору коло заиграше,
263. А ђевојке коло ухватише,
264. Различите пјесме запјеваше,
265. Вила сједи у бијелој кули,
266. Богдану се по криоцу вија,
267. А све моли љутита Богдана:
268. »О Богдане, драги господаре,
269. Колико је вакта и земана
270. Како си ме јадан задобио?
271. А моја су крила затворена;
272. Родих теби твог рођеног сина,
273. А Страила и Ружу ђевојку,
274. ти за сина доведе ђевојку,
275. И другога у бешици нађе
276. А Ненада твог рођеног сина;
277. Већ сам с тобом пород изродила,
278. Дај ти мени, драги господаре
279. Да обучем крила и окриље,
280. Да ја колу и ђевојкам’ сиђем,
281. Да поиграм на весељу твоме
282. Да разиграм коло и ђевојке.«
283. Превари га, уједе га гуја,
284. Па јој даде крила и окриље.
285. Кад се вила крила дохватила,
286. Па обуче крила и окриље,
287. Сађе вила на мермер-авлију,
288. Па допаде колу и ђевојкам’,
289. Кад погледа коло и ђевојке,
290. Коловођа њезина Ружица,
291. Код ње вила коло раскинула,
292. Три пута је колом окренула,
293. Четврти се небу подигнула,
294. Па се вила изнад кола вија.
295. Абер паде љутиту Богдану,
296. Па изиђе пред бијелу кулу,
297. Те он вилу племениту виче:
298. »Моја вило, моја вјерна љубо
299. Је л’ ти жао оставити сина,
300. Твог Ненада од четири дана?
301. Ко ће твога забавити сина?
302. Ко ли ће га сисом задојити?
303. Ко л’ у меку свилу повијати?
304. Какав ти је зулум дотужио,
305. Те побјеже од мог бјелог двора?«
306. Вила му се испод неба јавља:
307. »О Богдане, драги господаре,
308. А мореш ли гују ухватити,
309. Мореш ли је у двор припитомит,
310. Да ти гyја по двору рукује?
311. Никад гује припитомит нећеш,
312. Док не мили по зеленој трави,
313. А ни вила бит не море љуба
314. Док јој не даш ићи у планину
315. Нити јести траву бреберину,
316. Ни плести се са бршљановијем:
317. Ако хајеш за Ненада сина,
318. Ђе си мене, јадан ухватио,
319. Свако ћеш га јутро донијети,
320. Ја ћу свога задојити сина,
321. Превити га и окупати га,
322. Док отхраним твог Ненада сина;
323. А ја ти се повратити нећу
324. За никакво благо на свијету.«
325. Па се вила диже у облаке,
326. Више му се повратити неће.
327. Оста Богдан јадан кукајући
328. Пробуди се нејачак Ненаде,
329. Стаде цврка д’јете у бешици,
330. Нико њега утјешит не може.
331. Узе сина Љутица Богдане,
332. На ждралина узе га преда се,
333. Иде Богдан од брда до брда,
334. Доклен сиђе до тиха језера.
335. Кад се Богдан помоли језеру,
336. Ал’ се вила у језеру купа,
337. Па Ненада он донесе сина,
338. Те га метну у крај од језера,
339. Па побјеже Богдан под јелику.
340. Док искочи вила из језера
341. Она узе свог Ненада сина,
342. Развила га и окупала га,
343. У меке га повила пелене,
344. Па га онда у криоце узе,
345. Свом Ненаду сину бесједила:
346. »Доји сису, мој Ненаде сине
347. Доји сису, и расти ми брже,
348. Да ми уз’меш земљу Принципову,
349. И несретног цара Отмановог?
350. Расти боље, мој Ненаде сине!
351. Бољи си ми јунак од Богдана.«
352. Љутит Богдан сам га Бог убио!
353. Запе стр’јелу за златну тетиву
354. Да погађа вилу племениту,
355. Од стр’јеле је шипке оборио,
356. Не погоди вилу племениту,
357. Већ Ненада свог нејаког сина,
358. Четири га шипке ударише,
359. Двије њему срце изнесоше,
360. И двије му у дробу осташе,
361. Писну јадна вила племенита:
362. »Јер Богдане, црн ти образ био!
363. Јер погуби оваког јунака!
364. Одржо би краљу краљевину
365. А српскоме цару царевину!«
366. То изусти вила племенита,
367. То изусти а душу испусти
368. И умрије вила уз Ненада.
369. Виђе Богдан да горе уради,
370. Наџаком им раку ископао,
371. И обоје зај’но укопао,
372. Па он оде на Загорје равно,
373. Пак продаде на Загорју кулу,
374. А он оде у равно приморје.
375. Не знам више родиле ми вишње!

Љутица Богдан и краљ московски

1. Силна чуда приђе нечувена,
2. Ни чувена ни приђе виђена,
3. У Филипа московскога краља,
4. Да он има коња крилатога,
5. Седло му је све камење драго,
6. Фузда му је од сувога злата,
7. А на чело мјесец и даница,
8. Око врата змије крилатице,
9. А на фузди два гајтана жута,
10. О гајтану два камена драга,
11. Што ваљају два царева града.
12. То зачуо царе у Стамболу,
13. Пак сакупи паше и везире,
14. И велике оџе и спаије,
15. Па овако царе бесјеђаше:
16. ”Авај Турци, моја браћо драга,
17. ”Силна чуда приђе нечувена,
18. „Ни чувена ни приђе виђена,
19. „У Филипа од Москова краља,
20. „Да он има коња крилатога,
21. „Седло му је све камење драго,
22. „Посред њега змијом поплетено,
23. „А узда је од сувога злата,
24. „А на чело мјесец и даница,
25. „А у фузди два гајтана жута,
26. „О гајтану два камена драга,
27. ”Ваља, веле, два царева града.
28. ”Него, Турци, мила браћо драга,
29. ”Који ће се добар јунак наћи
30. ”Да уводи поље у Москова,
31. ”Да уводи коња крилатога,
32. ”Кунем му се, а вјеру му давам,
33. ”Градићу му дворе код мојије,
34. ”И даћу му моју султанију,
35. ”Даћу му је за љубовцу драгу,
36. ”И даћу му за живота блага.”
37. Колико је царева дивана,
38. Вас ми диван земљи погледао;
39. Неко гледа за поље оружје,
40. Неко броји пуца на доламу,
41. Неко мрке засукује брке,
42. Неко гледа на ноге мамузе,
43. Неко гледа у земљици црној,
44. Неко опет како расте трава,
45. Како расте трава на завојке,
46. Ка бијеле дојке у ђевојке,
47. Ма не гледа Љутица Богдане,
48. Него цара међу очи црне,
49. Те овако цару говораше:
50. ”Султан-царе, огријано сунце,
51. ”Оли дати, што си обећао?”
52. Пак овако царе говораше:
53. ”Оћу, синко, вјера ти је моја.”
54. Пак му опет Богдан говораше:
55. ”Чини телар по раји твојојзи,
56. ”Да си моје дворе опалио,
57. ”А моју си мајку заробио,
58. ”А мене си царе изагнао,
59. ”Да ме није у раји твојојзи.”
60. Пак довати коња големога,
61. Пак ми пође преко Румелије.
62. Када дође у Русију равну,
63. Видије га од Москова краље,
64. Те овако њему бесјеђаше:
65. ”Ђе си био, Љутица Богдане,
66. ”Које су те виле донијеле?” –
67. „Нијесу ме виле донијеле,
68. ”Него моја витешка невоља:
69. ”Ево ме је царе изагнао,
70. ”И моје је дворе сажегао,
71. ”Стару мајку у свијет тиснуо,
72. ”Вјерну моју заробио љубу,
73. ”Но сам дошо тебе, господаре,
74. ”Да те дворим за живота мога
75. ”Без икакве паре ни динара.”
76. Када зачу од Москова краље,
77. Превари се, уједе га гуја,
78. И узимље Љутицу Богдана.
79. Дворио га за девет година,
80. Колико је у девет година
81. Не издвори паре ни динара,
82. Ни доламе нове ни половне,
83. Не видио ни кољске одаје,
84. А камо ли коња крилатога.
85. Ал’ говори од Москова краље:
86. ”Слуго моја, Љутица Богдане,
87. ”Да идемо у лов у планину.”
88. Краље вели, Богдан једва чека.
89. Када гори у планини до’ше,
90. Никаквога лова не виђеше,
91. Него по’ше на језеро љуто,
92. Да ватају утве кроз језеро,
93. Ал’ се утве не даду гледати,
94. А некмоли у руке ватати.
95. Ал’ овако краље говораше:
96. ”Слуго моја, Љутица Богдане,
97. ”Ајде пођи на дворе бијеле,
98. ”Па доведи наше соколове,
99. ”Да ватамо утве кроз језеро.”
100. Ал’ му Богдан кротко одговара:
101. ”Господару, од Москова краље,
102. ”Невјерна је московска краљица,
103. ”Она мене вјеровати неће,
104. ”Без каквога обиљежја твога.”
105. Када виђе од Москова краље,
106. Мудар бјеше, ал’ се праварио,
107. Даје њему ножа сребрнога.
108. Па се коњу у рамена маша,
109. Када дође двору бијеломе,
110. Виђела га московска краљица,
111. Па овако њему говораше:
112. ”Слуго моја, Љутица Богдане,
113. ”Како мене мили господаре?”
114. Овако јој Богдан говораше:
115. ”О госпођо, московска краљице,
116. ”Остао је краље у планину,
117. ”Јере су га околили Турци;
118. ”Нег’ је мене краље одаслао,
119. ”Да ми дадеш коња крилатога,
120. ”Еда би га коњиц износио,
121. ”Ако ли ми како не вјерујеш,
122. ”Ево тебе ножа сребрнога,
123. ”Што је тебе краље одаслао.”
124. Када виђе московска краљица,
125. Превари се, змија је увједе,
126. Па улази у нове камаре,
127. Узимала до девет кључева,
128. Отворила до девет камара,
129. У девету коња наодила,
130. Ђе је своја крила раширио,
131. Од врућине себе пролађује,
132. Те је на двор коња изводила,
133. На њем меће седло суво златно,
134. Седло му је све камење драго,
135. Потпрегну га змијом троплетеном,
136. Заузда га фуздом позлаћеном,
137. На чело му мјесец и даница,
138. И још љеша два гајтана жута,
139. Пак га чешља чешљем сребрнијем,
140. Пак овако млада бесјеђаше:
141. ”Ајде с Богом, коњу, добро моје,
142. ”Доведи ми здраво господара.”
143. Када виђе Љутица Богдане,
144. Пак се коњу у рамена баци,
145. Пак овако Богдан говораше:
146. ”Остај с Богом, московска краљице,
147. ”Не издворих паре ни динара,
148. ”Ни доламе нове ни половне,
149. ”Ал’ издворих коња крилатога.”
150. Залеће га зеленом планином,
151. Докле дође у Стамболу граду.
152. Далеко га царе угледао,
153. На ближе га јунак сријетао,
154. Па га царе грли и целива:
155. ”Благо мене, Љутица Богдане,
156. ”Нијеси ме, синко, преварио.”
157. Па му даде коња крилатога,
158. Царе њему што је обећао:
159. Огради му дворе код својије,
160. И даде му своју султанију,
161. Даде му је за драге љубовце,
162. И даде му за живота блага,
163. Ту доведе остаралу мајку,
164. Лијеп пород Богдан изродио:
165. Двије шћери и четири сина.

Марко Краљевић и Љутица Богдан

1. Пораниле три Српске војводе
2. Од Косова уз кршно приморје:
3. Једно бјеше од Прилипа Марко,
4. Друго бјеше Реља од Пазара,
5. Треће бјеше Милош од Поцерја;
6. Ударише покрај винограда,
7. Винограда Љутице Богдана.
8. Игра коња Реља од Пазара,
9. Нагони га преко винограда,
10. Па он ломи грозна винограда;
11. Вели њему од Прилипа Марко:
12. „Прођ’ се, Реља, грозна винограда;
13. „Да ти знадеш, чиј су виногради,
14. „Далеко би коња обгонио:
15. „Виноград је Љутице Богдана.
16. „Ја сам једном овуда прошао
17. „И ломио грозна винограда,
18. „Припази ме Љутица Богдане
19. „На кобили танкој бедевији;
20. „Ја не смједох шчекати Богдана,
21. „Већ побјегох уз кршно приморје;
22. „Поћера ме Љутица Богдане
23. „На његовој танкој бедевији:
24. „Да ми не би Шарца од мејдана,
25. „Доиста ме уватити шћаше;
26. „Већ ми Шарац стаде одмицати,
27. „А кобила поче остајати;
28. „Кад то виђе Љутица Богдане,
29. „Он потеже тешку топузину,
30. „Пушћа за мном уз кршно приморје,
31. „Довати ме по свилену пасу,
32. „Побратиме, сапом од топуза,
33. „Шћера мене за уши Шарину,
34. „Једва му се у седло повратих
35. „И утекох уз кршно приморје.
36. „Има од тад’ седам годиница,
37. „Већ овуда нијесам прошао.”
38. Истом они у бесједи бјеху,
39. Док се прамен запођеде таме
40. Винограду уз равно приморје;
41. Погледаше три Српске војводе,
42. Ал’ ето ти Љутице Богдана
43. И са њиме дванаест војвода!
44. Кад то виђе Краљевићу Марко,
45. Он бесједи Рељи и Милошу:
46. „Чујете ли, до два побратима!
47. „Ето нама Љутице Богдана,
48. „Сва три ћемо изгубити главе,
49. „Већ ходите, да ми побјегнемо.”
50. Ал’ говори Милош од Поцерја;
51. „Побратиме, Краљевићу Марко!
52. „Данас мисле и говоре људи,
53. „Да три боља не има јунака
54. „Од нас ове три Српске војводе;
55. „Боље нам је сва три погинути,
56. „Нег’ срамотно данас побјегнути.”
57. Кад то зачу Краљевићу Марко,
58. Он им онда другу проговара:
59. „Чујете ли, до два побратима!
60. „А ви ход’те, да их дијелимо;
61. „Ил’ волите на сама Богдана,
62. „Ил’ његових дванаест војвода?”
63. Вели њему и Милош и Реља:
64. „Ми волимо на сама Богдана.”
65. То је Марко једва дочекао.
66. У то доба и Богдан допаде.
67. Трже Марко тешку топузину,
68. Пак поћера дванаест војвода;
69. Док с’ окрену неколико пута,
70. Свих дванаест од коња растави
71. И бијеле савеза им руке,
72. Поћера их око винограда;
73. Ал’ ето ти Љутице Богдана,
74. Ђе он гони Рељу и Милоша,
75. Обојици савезао руке.
76. Кад то виђе Краљевићу Марко,
77. Препаде се, како никад није,
78. Пак ста гледат’, куд ће побјегнути,
79. Али њему одмах на ум паде,
80. Ђе су с’ један другом завјерили:
81. Ђе се један у невољи нађе,
82. Да му други у помоћи буде;
83. Пак потеже дизгине Шарину,
84. Саму-калпак на чело намаче,
85. Те састави самур и обрве,
86. А потеже сабљу оковану,
87. На Богдана погледа попреко.
88. Стаде Богдан украј винограда,
89. Кад сагледа црне очи Марку,
90. И какав је на очима Марко,
91. Под Богданом ноге обумреше.
92. Гледа Марко Љутицу Богдана,
93. Богдан гледа Краљевића Марка,
94. А не смије један на другога;
95. Доцкан рече Љутица Богдане:
96. „Ходи, Марко, да се помиримо:
97. „Пусти мене дванаест војвода,
98. „Да ти пустим Рељу и Милоша.”
99. То је Марко једва дочекао,
100. Пусти њему дванаест војвода,
101. Богдан пусти Рељу и Милоша.
102. Скиде Марко мјешину са Шарца,
103. Пак сједоше пити рујно вино,
104. Мезете га грозним виноградом;
105. А када се вина накитише,
106. Устадоше три војводе Српске,
107. Добријех се коња доватише;
108. Рече Марко Љутици Богдану:
109. „С Богом остај, Љутица Богдане!
110. „Да с’ у здравју опет сатанемо
111. „И црвена вина напијемо!”
112. Вели њему Љутица Богдане:
113. „С Богом пош’о, Краљевићу Марко!
114. „Већ те моје очи не виђеле!
115. „Како си ме данас препануо,
116. „Никада те пожељети не ћу.”
117. Оде Марко уз кршно приморје,
118. Оста Богдан украј винограда.

ИЗВОРИ:
ВЕЧЕРЊЕ НОВОСТИ
ГУСЛАРСКЕ ПЕСМЕ