Лењи анархисти владају Истанбулом

Традиција каже да је мачка Муеза веровесника Мухамеда спасла од уједа отровне змије која му се сакрила у рукав

Истанбул – Откако су Османлије 1453. заузеле византијски Константинопољ, ово је „град ислама” у коме је најслављенији архитекта царства, Синан, у част „величанственог султана”, подигао џамију Сулејманију која ће за четири метра надвисити Јустинијанову Аја Софију.

Сулејман ће у 16. веку владати царством од Будимпеште до Јемена, од Багдада до Алжира, Грцима, Словенима, Јерменима, Арапима. Отоманској империји су, ипак, Арапи и ислам представљали оно што су древни Грци били античким Римљанима.

 

Нова вера је са собом донела много тога новог. Турска је 98-процентно муслиманска земља, а ислам има сасвим посебан однос према – мачкама. Посебно уличним, које су данас један од симбола мегаполиса за који ми тврде да има чак 22 милиона становника.

Ислам проповеда саосећајност према свим живим бићима. Ипак, док је упоредити некога са псом највећа увреда у муслиманском свету јер се пас сматра нечистим створењем, мачке имају посебно место још од времена настанка најмлађе монотеистичке вере.

Традиција каже да је мачка Муеза веровесника Мухамеда спасла од уједа отровне змије која му се сакрила у рукав. Остала је од тада прича да је пророк толико заволео мачку да је једном приликом, када је она заспала на скуту његовог одела, читав део одсекао да је не би пробудио.

Пошто је тако обезбедила место и у Курану, мачка се уселила у популарну изреку: „Уколико убијете мачку, морате да подигнете џамију да би вам Алах опростио.”

Такав посебан однос, какав сам сретао и по арапским градовима, види се на уличним мачкама Истанбула. Статистика каже да на пет квадратних метара града долази једна мачка. Чисте, добро ухрањене, махом дуге, густе сјајне длаке, достојанствено се преплићу међу људима на свим могућим местима.

Протеране широким булеварима, небодерима или шопинг-моловима, неке су се уселиле под импозантне сводове Аја Софије, где се једна и прославила сликајући се 2009. са Бараком Обамом. Друге тумарају околним Султанахметом, историјским центром града, и баштама палате Топкапи која је, смештена на Босфору да гледа на три мора, током четири века била средиште отоманске моћи, драгуљ царства.


Истанбул: Уколико убијете мачку, морате да подигнете џамију да би вам Алах опростио (Фото Б. Јакшић)

Лутају квартом Фатех насељеним посвећеним муслиманима који им по ћошковима, дискретно, остављају ћасе за храну, млеко или воду. Држе се ашчиница и сокака у свом крају. Прелазак великих џада у граду којим свакодневно јури три до пет милиона аутомобила био би погибељан.

Гледам их како уживају поред једне рибарнице на Кадикоју, на азијској страни града. Продавци их стално часте бакшишем гирица или сардела. Мачке им се одужују растерујући глодаре, као што су некада Истанбул дрвених зграда спасавале од епидемија куге.

Ови лењиви анархисти умиљато се провлаче кроз ноге. Носе генетски запис да се не плаше човека. С правом. Овде нећете видети да неко покуша да науди мачки. Гађати је каменом је незамисливо. Мачка је била и маскота светског првенства у кошарци 2010. године.

Универзитет Босфор још је једно од омиљених уточишта уличних мачака. Шетају учионицама током часова. „Морамо да научимо да живимо са тим животињама”, каже професор економије Севџин Акис обилазећи двориште са кесом мачје хране.

Типична овдашња мачка је историјска мешавина какву је могао да понуди само град једном ногом у Европи другом у Азији. Многе су искључиво двобојне, са могућим пругастим ознакама. Махом дугодлаке као најпознатија турска мачка, ангорска. Има их које подсећају на абисинске или египатске мачке.

Неке су беле, пореклом са истока, од језера Ван, са бојом на ушима и репу. Очи су им плаве или боје ћилибара. Највише фасцинирају оне са једним плавим а другим ћилибарским оком – баш као мачка која ме је до срца насмејала када је у једном луксузном ресторану ускочила у ташну изненађене гошће.

Текст и фото: Политика електронско издање