Један (давни) дан у грузинском граду Гори

Уз шездесетогодишњицу Стаљинове смрти

Било је то очаравајуће пријатно вече у башти мотела ,,Ушба” на периферији Тбилисија, главног града Грузије, у подножју кавкаског масива, јунске вечери 1981. године.

Група Чачана, у којој сам био и ја, уз необично мезе, крупне румене трешње и јаркоцрвено вино „ркатсели”, договарали смо се како да посетимо Гори, Стаљиново родно место, осамдесетак километара одатле.

Наш водич Волођа, професор славистике, обећао нам је да ће се распитати мада, колико зна, ,,тамо не пуштају иностране групе”. Али, већ сутрадан, жеља нам се испунила. Добили смо одобрење за излет до Горија.

После непуна два сата вожње добрим путем између бескрајних дрвореда ораха, долином реке Куре доспели смо у котлину опкољену планинским венцима. Сазнадосмо да је ту било насеље још у античко доба, да сада има педесетак хиљада житеља, богато залеђе, одличан сир и развијену индустрију текстила, компота, џемова и воћних сокова.

Зауставили смо се поред парка оивиченог стаблима липа и платана, подно дуге зграде обложене мермером, с торњем који је надвисивао читав предео.

Био је то Спомен дом Јосифа Висарионовича Стаљина подигнут 1957. године. У музејским просторијама тишину је реметио само суздржани глас кустоса, младе жене која је, чинило нам се, поносно као реликвије представљала брижљиво осмишљену и хронолошки сређену поставку докумената, фотографија и предмета који су сведочили о невероватном животном путу Сосела Соса Џугашвилија, рођеног 21. децембра 1879. у скромној, под надстрешницом сачуваној кући сиромашног обућара Висариона Ивановича и његове супруге Јекатерине Геладзе.

Потоњи Јосиф Висарионович био је њихово четврто дете, једино остало у животу. Отац је, веле, волео да попије, па је Сосело често добијао жестоке батине. Богиње су му касније наружиле лице, а гангрена осакатила леву руку. Можда се већ тада будући деспот повукао у своју љуштуру сурове неосетљивости и пркоса.

Јекатерина је као млада удовица живела од прања туђег веша, али се трудила да њен јединац увек буде пристојно одевен. Сањарила је да постане свештеник и тако побегне од сиротињске судбине, а малишан је већ писао песме и певао у месном црквеном хору.

На зидовима и у витринама музеја гледали смо фотографије и рукописе сувоњавог бркатог момка разбарушене косе, омотаног шалом, једно време полазника богословије у Тбилисију, за којим је непрестано трагала царска полиција, јер је неуморно организовао штрајкове и демонстрације.

Вешти илегалац Сосо прво постаје Коба, по једном народном јунаку, а 1913. године човек, који ће челичном руком управљати једном од највећих империја у историји човечанства, одабрао је за себе име Стаљин.

Млади револуционар је, по причи водича, пет пута бежао из прогонства у Сибиру, тајну штампарију крио је у зиду дубоког бунара и увек вешто заметао трагове. Ређају се велике фотографије: Стаљин са Лењином, Стаљин као генерални секретар СКП (б) прима легендарног ударника Стаханова, прати акцију ,,Сто хиљада жена на тракторима”, честита храбром пилоту Чкалову после прелетања Северног пола…

Пред једном увеличаном фотографијом Стаљина као војсковође, водич нам прича како је генералисимус био скроман човек који није волео ордене и фотографисање. Тако је наложио да се спали читав тираж једне школске књиге ,,јер је тамо његов животни пут био улепшан”.На другом спрату музеја разгледали смо експонате у вези са Великим отаџбинским ратом. Скренули су нам пажњу на Стаљинов одговор Немцима који су му понудили да из заробљеништва пусте његовог старијег сина, црвеноармејца Јакова, у замену за Фон Паулуса.

Одговорио је, наводно, да неће мењати војника за маршала! Повремено, из добро распоређених звучника, свечану тишину прекидао је храпав и развучен глас последњег Стаљиновог обраћања јавности уочи његове смрти у дачи, у Кунцеву код Москве, 5. марта 1953.

Посета се завршава у симболичном маузолеју до кога се стизало блиставим мермерним степеницама.

У овалној просторији с плавим витражима и огромном фреском ,,народа који плаче за вољеним вођом”, на постољу, под стакленим звоном стајала је златна посмртна маска Јосифа Висарионовича.

Зидови дугог ходника према излазу били су пуни изрека знаменитих Стаљинових савременика. Ево једне од њих: ,,Била је велика срећа за Русију што је имала таквог вођу у годинама највећих искушења”. У потпису: Винстон Черчил!

Завичај је, уверили смо се, свог земљака сачувао у легенди као ,,великог Грузина и браниоца потлачених”. За већину осталог света одавно је био сурови тиранин. У вишемилионском Тбилисију, по повратку из Горија, прошли смо улицом која је носила Стаљиново име.

Неколико деценија, потом у непосредној близини места његовог рођења, 2008. године вођене су борбе у краткотрајном окршају грузинске и руске армије.


Родољуб Петровић (Дугогодишњи стални дописник „Политике” из Чачка, прошлогодишњи добитник Награде за животно дело Савеза новинара Србије и Црне Горе)